Илија Петровић: За Србску Крајину или против ње

Крајем фебруара, један некрајишник “на привременом раду” у Немачкој, јавља ми да Документационо-информациони центар “Веритас” из Београда најављује међународни научни скуп “30 го­дина по нестанку Републике Српске Крајине”.

Завирујем у примљену поруку и из ње преписујем неколико уводних редова:

“Ове, 2025. године навршиће се тридесет година од агресије Ре­публике Хрватске на Републику Српску Крајину и масовног про­теривања српског становништва са тог простора. Сматрамо да је тридесет година јасна историјска дистанца, са које се може пот­пуно слободно и утемељено говорити и писати о Крајини. Управо зато желимо да обележимо три деценије од слома најзапад­није српске републике, али и да проговоримо о свему ономе што је обележило њено постојање. Исто тако, не желимо да препу­штамо хрватској страни – историографији и литератури – да они буду тумачи српске историје на простору Крајине, да оправдавају своја ‘државна’ права, агресију и релативизују српске жртве.

Борба за најзападнију српску државу завршила се неуспехом. Република Српска Крајина, проглашена на Светог Николу 1991. године, остала је непризната чак и од Републике Србије…

У току Другог светског рата Срби су на тим просторима били изложени покољима, покрштавању и протеривању. У времену ми­ра у социјалистичкој Југославији према њима је, посебно од краја 1960-тих, заузет посебан дискриминаторски однос, видљив у републичким институцијама или другим установама СР Хрватске. Победом Хрватске демократске заједнице на првим вишестра­начким изборима 1990. године, антисрпски пројекат је могао да се оствари у пуној мери. То је био увод у реакцију и изнуђени отпор српског становништва и стварање српских аутономних области, из којих се (19) децембра 1991. године родила Република Српска Крајина.

Овим путем вас позивамо да узмете учешће у међународном научном скупу поводом 30 година од нестанка Републике Српске Крајине, а којег организују три респективне институције: Докумен­тационо-информативни центар ‘Веритас’, Музеј жртава ге­но­цида и Институт за савремену историју.

Скуп ћемо одржати у првој недељи јула 2025. године, највероватније 4. јула…

Пријаве до 30. априла 2025… Пријава за учешће треба да садржи: наслов излагања, кратки резиме (до 500 речи) и кратку ин­формацију о излагачу… Програмски одбор научног скупа донеће одлуку о прихватању пријава до 15. маја 2025. године…

У прилогу вам достављамо списак тема за радове који би били представљени на скупу.

Напомињемо, да… ће се скуп тематски фокусирати на положај и живот Срба у СР Хрватској до 1990. године, период деведесетих година – време постојања Републике Српске Крајине, поратни и актуелни положај Срба у Хрватској”.

Пријавићу се за “излагача”, рекох себи јер, наиван какав сам, веровао сам да се још увек помало разумем у понешто од онога што је “обележило постојање” Србске Крајине – почев од тога да сам био њен идејни творац, у много чему и стварни, а признајем да сам ја увео Јована Рашковића (1929-1992) у крајишку “игру”. Имао сам на уму и чињеницу да сам током лета и јесени 1990, на бројним зборовима Србске демократске странке по Барањи и Западном Сре­му (два пута у Славонији, четири или пет пута по Бачкој), говорио о стању у коме су се Срби са западне стране нашли у условима тек зачетог вишестраначја у броЗЛАвији. Дода ли се томе да је Србски сабор у Србу успео понајвише благода­рећи и мојем (ин)директном учешћу у његовом остварењу, као и да су од тренутка кад је оформљено Србско национално вијеће Славоније, Барање и Западног Срема (СНС СлБаЗС, на Божић 1991), па све до хрватског напада на Борово Село (2. маја 1991), са­мо но­восадски медији (Радио, Телевизија и “Дневник”) објав­љи­вали са­оп­штења СНВ која сам писао и пратили моје јавне исту­пе. Београдска Телевизија тек је на Ђурђевдан 1991. године, у тро­ипосатној контактној емисији, први пут запазила да се “нешто” дешава са Србима на западној страни, али ме је, ваљда у страху од онога што сам изговорио у уводном излагању, “искључила” и из приче и из слике; тек после пуна два сата, на приговор књи­жевника Антонија Исаковића (1923-2002) због чега ми се не допу­шта да говорим, поново ме је “укључила” у програм, и сликом и речју. (Док сам се бавио Крајином, у радијским емисијама провео сам око сто двадесет сати, а у телевизијским – “свега” осамнаест, а није без значаја ни податак да сам у исто то време прешао сто деведесет пет хиљада километара, од тога више од четири петине својим возилом и о своме трошку – по Западном Срему, Барањи, до Пакраца, Приштине, Книна, Бенковца… све тако док ме “мла­ди лавови”, неки чак и блиски “младој хрватској демокрацији”, нису прогласили за туђинца јер нити сам рођен у Крајини, нити сам тамо живео).

Да се све то не би завршило на причи, у међувремену сам “на ту тему” написао и објавио петнаестак књижица на седам-осам хиљада страна – не по сећању или домишљању, већ на основу записа “са лица места”. Имајући у виду и то искуство, дало ми се да сед­нем и напишем два рада која сам средином априла послао орга­низаторима, уз краћу поруку:

“Упознат са вашом објавом од 18. фебруара (https://www.veritas.org.rs/е-veritas-18-02-2025-poziv-za-ucesce-na-medjunarodnomnaucnom sku/), нудим своје учешће на замишљеном научном скупу о Србској Крајини, са два рада – назначена у прилогу”.

Два дана касније, обратио сам се Саву Штрпцу, директору (или председнику) “Веритаса”:

“Пошто су (текстови) стигли још пре два дана, претпостављам да си у њих завирио – занима ме да ли их оцењујеш прихват­љивим. Ако ДА, порадићу још на њима, док не добију КОНА­ЧАН облик”.

После “нова” два дана, стигао је Штрпчев одговор:

“Успио сам погледати ваше текстове ‘Непризната Крајина’ и ‘Јован Рашковић’.

Оба текста су интересантна и пуна драгоцјених информација.

У приложеном писму стоји да излагачи до краја априла доставе пријаве за учешће која треба да садржи: наслов излагања, кратки резиме (до 500 ријечи) и кратку информацију о излагачу. У прилогу позивног писма налазе се и предложене теме.

Моја сугестија је да се придржавате поменутих захтјева и да ваше радове подведете под неку од предложених тема”.

Наредних дана “улепшавао” сам радове (раније послате у пдф формату), пребацио их у ворд и 22. априла послао организаторима: првом, “Веритасу” и трећем, Институту за свремену ис­то­рију у Београду. Музеј геноцида нисам сматрао “респектив­ним” јер сам деловање неких њихових ранијих “челника” (Вељка Ђурића Мишине, ? Ристића и Невена Ћулибрка, у монаштву Јо­вана) сматрао довољно несрбским.

Већ при крају јуна, уз претпоставку да ће најављени скуп бити одржан у речено време, обратио сам се његовим организаторима:

“Како се приближује датум заказан за научни скуп о Србској Крајини, молим да ми јавите је ли иједан од мојих тек­стића прихваћен и, ако јесте, какве би моје обавезе биле са свим тим у вези”.

Одговор, кратак и јасан, стигао је после неколико минута, а потписао га је, у име организатора и уз “изразе поштовања,” др Бојан Димитријевић из Института за савремену историју:

“на жалост, због неприлагођености тема Ваших радова насловљеној теми скупа, али и њихове дужине, уређивачки одбор научног скупа није уврстио Ваше радове у програм скупа”.

Одмах је одговорено је и Веритасу и др Димитријевићу:

“Уважена Господо,

Поодавно сам рекао и записао да је оно што се у Срба званич­но зове ‘историјска наука’ – најобичније срање.

‘Прилагођавање’ некога рада замишљеној теми само је прил­ика да се о стварној проблематици баљезга по избору којекакве ‘рецензенте’.

На томе вашем ‘прилагођеном’ скупу лапрдаће и неки који и не знају шта је то Србска Крајина и шта се са њом збивало, док ће се неко ко је исту ту Србску Крајину осмислио, њом се бавио и о њој понешто писао, ‘научно’ прогласити неприлагођеним.

Нисте ви први који се тако односи према Србској Крајини, тако је својевремено, 1993. године, поступио и један вајни историчар, доктор од некакве историје у институту за новију србску ис­торију – мислим да се зваше Момчило Митровић, пореклом из Западне Славоније – који је одбио да напише рецензију за књи­жицу о почетним збивањима у Србској Крајини и деловању јед­нога Србског националног већа јер је, рече, неквалификован за то. Био је и један академик који је исту ту књигу нахвалио, али је одбијајући да напише рецензију питао да ли је време да се о томе пише, нарочито због тога што је написано толико јасно да је било превише јасно. А један трећи, и он доктор од исте такве ‘науке’, такође Крајишник, али годину дана касније, за нову књижицу о истој тој Србској Крајини избегао је да напише рецензију јер је о неким тамошњим тада ‘важним’ личностима писано негативно.

И није чудо што нам се дешава то што се дешава, кад малочас поменута ‘историјска наука’ у Срба не воли истину, толико да њени ‘научници’ не схватају да је реч ‘историја’ начињена од србске речи ИСТИНА.

Врло ми је жао што се срели – чак и овом писаном облику”.

Могло се још понешто написати, али ни сада није касно.

Не знам ко ће се појавити на заказаном скупу, али ваља претпоставити да неки “важни” војни команданти, исто као и нека ли­ца блиска ондашњем обласном врху, касније републичком, неће пропустити тај чин. Оно што може бити сасвим сигурно – то је да нико од њих не зна, као што то не знају ни “организациони пози­вари” за овај скуп, да Република Србска Крајина није створена 19. децембра 1991 (на Никољдан), већ 26. фебруара 1992. године (на дан Светога Симеона Мироточивог, Стефана Немање).

Они први хвалиће своје војничке заслуге и кудити војни врх Југословенске народне армије и политички врх Републике Србије не знајући, примера ради, шта ће, у књизи Сећања и виђења, Београд 2021, 131, о “очекивању” да ће “читаве јединице ЈНА и кор­пуси одрећи послушност врховној команди” и стати у одбрану србскога наро­да, записати др Радмило Рончевић (1938-2024), потпуковник, војни хирург, на основу искустава стечених током три­де­сет једне го­дине прове­дене у ЈНА, као и искуства и сазнања сте­чених, у добровољачком статусу, на трима ратиштима (Дубров­ник и Книн 1991, Невесиње 1993): “То није била јака, модерна, монолитна армија, како се при­казивало. Пре би се могло рећи, из више озбиљних ра­злога, да је било споља гладац а унутра јадац. То се најбоље ви­дело при ра­спаду Југославије. Главни темељи те армије били су бољшевичка идеологија једноумља, лажно брат­ство и јединство, атеизам и ап­со­лутна покорност вољи, мисли и делу врховног ко­манданта, ма­р­шала Југославије, некадашњег аус­троугарског ка­п­ла­ра. Ако се томе дода катастрофална кадровска политика на свим нивоима, заснована на националним, републичким, генера­циј­ским, полним и социјалним кључевима, на основу којих су на сва најодговорнија места постављали већином медио­критете и субмедиокритете, онда је јасно колико је то била нека војна сила. У тој сили, са таквим кадровима, никада није био при­оритет су­штинско, савремено, стру­чно усавршавање стареши­на на свим нивоима у свим родо­ви­ма и службама. Због свега наведеног, све тактичке, стратешке и кадровске одлуке те војске, на почетку ра­та, биле су катастро­фал­не. Стратегија и вештина ратовања није се ни усавршавала ни мењала. Многи постулати ратне вештине преузети од Армије Сов­јетског Савеза из Другог светског рата, са широког украјинског степског ратишта, нису зна­чајно мењани. Та­ква стратегија била је непримењива у нашим условима, у ус­ло­вима грађанског рата који се водио углавном у већим или мањим насељима или у њи­ховој непосредној близини. Тако је било у свим родовима и служ­бама ЈНА”.

(Тој врсти војних “команданата” који су, скоро сви, чекали да се мртви броЗЛО дигне и каже им шта да раде како би “победили”, припадао је и извесни Мирко Радаковић, јадни броЗЛОв пуковник који је све “знање” о Србској Крајини исказао пре два­-три месеца организујући “научни скуп” својих исто(не)мишље­ни­ка. Сазнао сам то из поруке Милорада Бухе, председника РСК у прогонству, да је “Радаковић одржао скуп на своју руку. Посва­ђали смо се око тога ко треба да учествује. Звао је многе и пуно му је људи от­ка­зало учешће због његове надмености. Рекао сам му: ‘Немој орга­низовати скуп без почетних активиста и живих актера укључујући и тебе и друге који су од почетка радили на стварању РСК’. Рекао ми је да га ти људи не интересују и због њих смо изгу­били рат. Посвађали смо се због тебе и других активних учесника које није звао. Одбио сам да тамо учествујем. На скупу су уг­лавном узели учешће војна лица и понеки крајишки интелек­ту­алац. Укупно је било 15 учесника”).

Они други ће своја сећања и домишљања засновати на замишљеном сопственом доприносу крајишкој ствари чврсто се држе­ћи своје политичке или које друге блискости са др Миланом Ба­би­ћем који је своје болесно “политичко” деловање крунисао са­мо­из­бором за Председника Републике Србске Крајине, на Никољ­дан 1991. године. Наиме, у Одлуци о проглашењу Бабићевог “Ус­тава Републике Срб­ске Крајине”, писало је да је Устав усвојен на скупштинским седни­цама САО Крајине, СО СлБаЗС и САО За­падне Славоније, у преамбули – да је то учињено “у складу са сло­бодно израженом вољом српског народа САО Крајина”, а у члану трећем – да “територију Српске Крајине чини територија САО Крајина”. У Уставу усвојеном на Великој народној скупштини СлБаЗС у Белом Манастиру писало је нешто друго: у преамбули, да је Србска Крајина држава србског народа и свих грађана који у њој живе, а у трећем члану да територију РСК чине САО Крајине и СО Славонија, Барања и Западни Срем. Све то могло је бити из­ведено захваљујући чињеници да су скупштинске седнице, ма­да ис­товремено, држане одвојено, једна у Книну а друга у Бе­лом Ма­настиру. У таквим условима, могла су бити припрем­ље­на два ра­зличита уставна текста. Из здравствених разлога нисам учест­во­вао у раду белома­на­стирске скупштине, али сам већ из првих телевизијских ве­сти схватио на који је начин дошло до злоупо­т­ребе: ако Велика народна скупштина СлБаЗС није одлучивала о избору председника Републике и републичке Владе, она пред со­бом није ни имала текст Устава усвојеног у Книну. И тако, у “на­шем” уставу написано је да се две области уједињују у Ре­публику Србску Крајину, док је у “њиховом” уставу писало да се СлБаЗС може “прикључити” книнској, однoсно Бабићевој “Републици Српској Крајини”, ако се она умилостиви да је прими. Та је злоупо­треба и учинила да Милан Бабић, 2. фебруара 1992. го­дине, на проширеној седници Председништва Југославије буде “свргнут” са председничког места лаж­не Републике Српске Краји­не.

Тој се злоупотреби не противе ни сазивачи научног скупа којим се бавимо, будући да у сазиву пише да је “тадашњи београдски режим чинио све да Крајину изнутра ослаби, потенцира­ју­ћи лич-­не и политичке сукобе међу главним актерима на полити­чкој сце­ни крајишке државе”. Додаје се томе и оптужба да је исти тај ре­жим “шаљући припаднике Државне безбедности, застарелу оп­рему и наоружање, али и ротирајући старешине, слабио војну моћ Крајине. Све то је довело до пораза Републике Српске Крајине по­четком августа 1995. године”.

Баш као да Крајишници нису имали имали утицаја на тај пораз, баш као да је Милан Бабић сам, без својих најближих сарад­ника сам писао “свој” устав и баш као да је, можда ни сто дана ра­није, сам, без својих сарадника, “сменио” Јована Рашковића док се он налазио у Америци куд је отишао да тражи новац за покре­тање србске телевизије у Крајини.

Како је радио, тако је и скончао.

Свим пресудама којима је ха­шко трабуњало ослобађало хрватске ратне злочинце, допринео је и др Милан Бабић, самона­метнути кра­јишки вођа који је у истом том трабуњалу окривљен за злочине против човечности и био први оптуженик који је бес­крајно пони­жавајућом изјавом признао кривицу:

“Излазим пред овај Трибунал са дубоким осећањем срамоте и кајања. Дозволио сам себи да учествујем у прогону најгоре врсте против људи само зато што су били Хрвати а не Срби. Жаље­ње које осећам због тога је бол са којим морам живети оста­так живота. Ови злочини и моје учешће у њима никада не могу бити оправдани. Остајем без речи када треба да изразим дубину свога кајања за оно што сам учинио и за утицај мога греха на друге. Са­мо истина може дати могућност српском народу да се растерети ко­лективне срамоте. Молим моју браћу Хрвате да опросте бра­ћи Србима. Преклињем мој српски народ да оста­ви прошлост иза себе и окрене се будућности где ће добро, са­осећање и правда на неки начин олакшати резултате зла у коме сам и сам учествовао”.

Не само признањем кривице, Милан Бабић штетио је и Србској Крајини и србском народу превеликим трудом да своју власт уздигне изнад свега што се у Крајини и око ње збивало. С разлогом је то професор Јован Рашковић дијагностиковао: “Милан Ба­бић је човек са грандиозним селфом. То под­разумева осећање себе у оним димензијама, физичким и ментал­ним, које човек нема. Ту скицу Бабић показује, сигурно је”.

Корак са њим држали су безбројни локални команданти, секре­тари, министри, “чланови”, зналци “свега и свачега”, врло чес­то заинтересовани и да опредмете своју мрвицу какве-такве власти.

Све довде изложено, може се поставити у исту раван са мојим текстом “Избеглиштво без повратка”, објављеним у Годишњаку Историјског музеја Војводине, Нови Сад 1993, 29-39, као и у новосадском “Дневнику”, у скраћеној верзији, у два наставка, 19. и 20. јануара 1993. године.

А начин којим се приступило организовању научног скупа о нестанку Републике Србске Крајине, супротан је ономе што је речено у ње­го­вом сазиву: “не желимо да препуштамо хрватској страни – исто­риографији и литератури – да они буду тумачи српс­ке историје на простору Крајине, да оправдавају своја ‘државна’ права, агресију и релативизују српске жртве”.

Србска страна бежећи од ИСТИНЕ, Хрватима препушта да свету представе своју “истину”.

Илија Петровић / Васељенска