ДА ЛИ ЈЕ ОЖИВЕЛО ВРЕМЕ ЦРВЕНОГ ТЕРОРА?

Синоћни напад на породични дом председника Српске напредне странке, некадашњег градоначелника Новог Сада и бившег премијера наше земље, Милоша Вучевића, представља кулминацију терора и хаоса који је покренут пре више од седам месеци од стране радикалних левичара. Напад је организовао тзв. „Збор грађана Новог Сада“, што само по себи говори да је реч о групи људи која негује тоталитарне вредности.

Наиме, зборови и пленуми нису производ данашњег времена, већ су настали у много мрачнијем периоду светске историје – током грађанског рата у Русији, који је избио након бољшевичке револуције, а која је однела око 12 милиона живота. Током те револуције, битну улогу имали су зборови који су, као неизабрана тела, представљали инструмент терора. У то време, тадашњи зборови су, баш као и ови данашњи, од стране бољшевика представљани као израз директне демократије.

Наравно, у пракси, они су били средство обрачуна са политичким противницима и инструмент наметања воље малобројне, али добро организоване мањине. Сви зборови у то време сазивани су од стране локалних партијских активиста и револуционарних комитета. Често су и сами учесници бирани и довођени под притиском, а одлуке су доношене у атмосфери страха или директне претње. Такав „збор“ представљао је форму револуционарне мобилизације и политичког притиска.

Како је револуција узимала замах, тако су и зборови добијали све већу улогу. Користили су се да се оправдају одлуке о отимању хране сељацима и конфискацији имања такозваних „кулака“. На локалном нивоу, ова тела су често представљала поприште јавних линчева, политичких хапшења, али и револуционарних судова који су „скидали главе“ свакоме ко је био означен као противник револуције.

Једна од главних карактеристика зборова јесте манипулација масом – њихови организатори, у овом случају бољшевици, припремали су унапред осмишљене јавне осуде и хистеричне кампање против „издајника народа“. Такав начин манипулације масом чинио је збор погодним за легитимизацију репресивних мера које су изражавале вољу мањине, али су се представљале као воља „обичних људи“.

Парадоксално, управо зборови који су се представљали као глас народа допринели су гушењу аутентичне локалне воље. У многим крајевима, сељаци и радници настојали су да организују независне зборове, али су због тога од стране бољшевика били проглашени „контрареволуционарима“ и често сурово ликвидирани. Да ли вам све ово звучи познато у контексту актуелне ситуације у Србији? Сетите се како су прошли сви они који су се, баш по угледу на блокадере и пленумаше, организовали.

Када је реч о нашој земљи, зборови настају у периоду комунистичке револуције (1944–1946), која је спровођена на идентичан начин као у Русији. Комунистичке власти организовале су масовне „народне судове“ и јавне зборове путем којих су спроводиле све оно што су чинили Лењинови бољшевици – убијали, отимали, застрашивали, линчовали и прогонили свакога кога су означили као противника. Били су то кључни механизми у обрачуну са „класним непријатељима“: земљопоседницима, индустријалцима, интелектуалцима, свештеницима и присталицама монархије.

Карактеристичан и актуелан пример јесте оно што се дешавало у тзв. Ужичкој републици, о којој се последњих дана афирмативно говори од стране блокадера у Србији. Ужичка република била је прва творевина пленума и зборова. То није била никаква „слободна територија“, како се то данас представља, већ разбојничка и злочиначка творевина коју су формирали Титови комунисти након што су Немци без борбе напустили Ужице.

Одмах по успостављању власти, одржан је збор на којем је донета одлука да је главни циљ комунистичке власти уништење класних непријатеља. Том приликом дошло је до масовних ликвидација, у којима су стрељани најугледнији грађани Ужица. Међу њима су били писац Живојин Павловић Ждребе и чувени ратни сликар Врховне команде српске војске у Првом светском рату, аутор чувених портрета српских војвода Михаило Миловановић.

Живојина Павловића убили су тако што су му претходно поломили све кости, извадили очи и зубе, секли прсте и екстремитете. Главни егзекутор тих дана био је Слободан Пенезић Крцун. У том тренутку имао је само 23 године. Неко би рекао „наше дете“. А то дете је на стотине мајки завило у црно.

Када све ово сагледамо и упоредимо са данашњом ситуацијом, нарочито узимајући у обзир оно што се синоћ десило, не можемо а да се не запитамо:

Да ли је поново оживело време црвеног терора?

Да ли ће поново бити нормално да разуларена банда екстремиста долази на нечији кућни праг, или ће институције ове земље ову праксу сасећи у корену и спречити да се историја понови?

Алекса Тојчић