Владан Петров: Како су амфитеатри претворени у магацине и спаваонице
Амфитеатар два „Слободан Јовановић” посебан је простор на Правном факултету у Београду. Ова просторија има друкчију „ауру” од Амфитеатра пет „Радомир Лукић”, највеће и најпознатије академске учионице некада несумњиво водећег правног факултета на Балкану. Различита каквоћа ове две просторије делом је настала и стога што оне носе имена два можда највећа, а врло различита професора. Факултет је имао плејаду бриљантних умова, врсних предавача и ванредних интелектуалаца.
Свима им је била заједничка оданост институцији као таквој, а разликовали су се немало по предавачком стилу и научном изразу. И Јовановић и Лукић оставили су својим писањем, али и ширим, друштвеним ангажманом неизбрисив траг у академској и друштвеној заоставштини нашег народа. Лукић је, за разлику од Јовановића, говорио моравски живописно, а јасно и прецизно, у духу најбоље француске школе права. Јовановић је, кажу, имао пискав глас и није спадао у врсне предаваче. Стога је Амфитеатар „Радомир Лукић” деценијама био симбол академске наставе, а Амфитеатар „Слободан Јовановић” научних, стручних и студентских трибина, које су се организовале за пробрану публику, склону лепим и научно аргументованим дискусијама.
Амфитеатар „Слободан Јовановић”, заслугама професора Мирка Васиљевића, тадашњег декана, и Драгише Потића, некадашњег директора Центра за издаваштво и информисање, већ годинама краси изложба посвећена Слободану Јовановићу, раније постављена у Музеју града Вршца. Фотографије професора Слободана Јовановића и његове мисли о праву, политици и демократији учиниле су ову просторију, која гледа ка делу Ташмајдана и Архиву Србије, местом академског просветљења. Било је то академско светилиште не само бројним генерацијама које су ту слушале предавања на другој години студија већ и правим заљубљеницима у слободу научне и друштвене мисли, неретко критичке према друштвеном и државном уређењу, али, по правилу, изражене аргументовано и достојанствено, у складу са академским интегритетом и академском чашћу, у време када ови принципи нису ни били изричито записани у закону. Било је ту увек мање или више скривене политике, политичких ставова и судова, али су они добијали своју академску и институционалну форму, не доводећи у питање суштину и смисао аутономије универзитета.
Тачно је да универзитет има своју друштвену мисију. Једним делом она се састоји и у креирању и развијању друштвене мисли и свести о политици и о друштвено-политичком уређењу. Ипак, та мисија никада не може бити организована тако да се сама претвори у политику, а још мање да оправдава коришћење академског простора за било коју делатност која нема везе са наставом, науком и струком.
Живимо у доба у којем стварност заслугом различитих политичких и политици блиских субјеката на власти, у опозицији и у делу цивилног друштва, постаје искривљени одраз у огледалу. Тако је принцип аутономије универзитета добио своју политичку конотацију, а принципи академског интегритета и академске честитости, уместо да оличавају снагу наставног и научног израза професора, као и њихов професионални и друштвени ауторитет, изопачили су се у принципе некакве политичке солидарности и јединства. Као да смо се вратили у најгори облик самоуправног социјализма.
Уместо да Трг Слободана Јовановића испред Правног факултета буде место сабирања студената који иду на предавања, преслишавају се и повезују у својим предиспитним страховањима и постиспитним радовањима, он се претворио, учешћем, или бар пристајањем, свих нас наводно одговорних, у поприште стварних и фингираних друштвених сукоба. Уместо да степенице тог факултета буду улаз у академски храм науке и знања, културе дијалога и достојанственог понашања, оне су постале „територијално-административна граница” која се не сме прећи а да се не угрози или повреди привидна аутономија универзитета. Та привидна аутономија није слобода наставног и научног рада, него безобална неодговорност и симулирање јединства и солидарности студената и професора. Празни или готово празни ходници у време одржавања комбиноване или онлајн наставе, у ишчекивању испитних рокова којих ће бити када пленум да „зелено светло”, а наставнички колектив се декларативно сагласи, трагични су резултати наопако схваћене и годинама погрешно оствариване аутономије универзитета.
У таквом амбијенту у којем свака страна позива на „дијалог” без присуства оне друге, надгорњавајући се у вербалним простаклуцима и бесмислицама, постаје нормално и изгледа неком необјашњивом друштвеном мисијом оправдано да Амфитеатар „Слободан Јовановић” буде пун свега и свачега само не студената, професора, научних и друштвених прегалаца и мислилаца.
Не постоји аутономија универзитета, нити легитимни друштвени, а камоли политички циљ којим се може правдати претварање академског светилишта у магацин или спаваону. То није израз академског интегритета, већ је пример историјски незапамћеног академског светогрђа.
Треба, ипак, бити сулуди оптимиста и веровати да ће се живот обновити „простим преласком на дневни ред”, односно уласком у следећу школску годину, уписом нове генерације студената и сабијањем испитних рокова. Духови академских и професорских величина нас посматрају одозго и чекају не да „одсвирамо крај” или да „дамо зелено светло” него да замолимо за опрост академских грехова које су нарочито данашњи професори починили занемаривши традиционално правило: наше амфитеатре и слушаонице морамо чувати и односити се према њима као према светињама. Управо зарад боље будућности на коју се сви олако позивамо солидарни у нашој расутости кратког историјског памћења и неодговорног заборава.
Владан Петров / Политика
*Професор Правног факултета Универзитета у Београду
