Растројеност – болест душе

Читање јеванђељске приче о исцељењу парализованог човека подсећа нас на парализу сопствене душе. Христос је исцелио човека који није могао да се креће – али колико је нас данас унутрашње непокретно, обузето страхом, болом, очајањем?

Жалећи се на живот, ми често негодујемо на Бога. Вера у вредности овог света изневерила нас је и у младости и у старости. Свет нас исцрпљује бесмисленом журбом, хаотичним мислима и тежњом ка пролазним, често прљавим уживањима. Али најгори облик унутрашње слабости видљив је у нашој молитви.

Понашамо се као човек који носи воду у ситу – трудимо се, али резултат изостаје. Наш ум скаче са теме на тему, оптерећен вишком информација. Читамо о Богу, али га не тражимо лично. Све што нас одвраћа од спасења – све што нас удаљава од молитве и покајања – постаје оруђе ђавола. Све што волимо више од Бога, заправо је лаж, обмана која нас одваја од Истине.

Нашу слабост покушавамо да надоместимо забавом, али ако је не превазиђемо, постајемо озлојеђени. Сви су нам криви. Постајемо завидни, осуђујемо друге, брзо се вређамо. Не знамо више шта значи истинска љубав, она која се жртвује. Наше срце воли само себе.

Такво стање се не може поправити лако. Али први корак је – да пожелимо да се излечимо. Да се не бојимо више сопственог ега, већ да га победимо. Тамо где влада егоизам, ту се настанио ђаво. Тамо где је смирење – ту је Христос.

Да бисмо видели Бога, морамо се одрећи гордости. Морамо пожелети спасење не само себи, већ и онима који нас не воле. Радовати се туђем успеху, не губити мир у искушењима, не клонути у падовима. Само тако ће благодат почети да делује у нашем животу.

Молитва мора да постане темељ. Равномерно, смирено одношење према свима – и пријатељима и непријатељима – наш је штит. Треба да научимо да живимо не у прошлости, не у страху од будућности, већ овде и сада. Јер Господ гледа на нас управо у овом тренутку, са љубављу и жељом да нам дарује Своју вечност. Али ми често немамо времена – превише смо заузети својим мислима и својим „ја“.

А само један пријатељ имамо – Христа. Сви остали „пријатељи“ који нас одвлаче у сањарење, у сумњу, у расејаност – заправо су непријатељи. А спасење је ту, на дохват руке – ако Га потражимо.

Васељенска/СПЖ

Бонус видео