Нови нафтовод Србије са Русијом и Мађарском као заобилазни пут енергетској диктатури Брисела

Иако се Србија формално налази на европском путу, декларативно опредељена за испуњавање свих предуслова за чланство у Европској унији, укључујући и усклађивање са заједничком спољном и енергетском политиком Брисела, пракса показује да је реалност далеко сложенија и отпорнија на уцене.
Пројекат нафтовода са Русијом, у сарадњи са Мађарском као чланицом ЕУ која је доследно одбијала да се приклони антируским енергетским санкцијама, представља доказ да Србија, и поред свог преговарачког статуса, све више бира прагматизам уместо идеолошке лојалности, и државни интерес уместо декларативне евроатлантске дисциплине.
Уместо да безусловно следи директиве које се често мењају у складу са дневно-политичким потребама западних престоница, Србија овим пројектом показује да је спремна да ризикује бирократске критике из Брисела ако ће тиме добити поузданији, јефтинији и мање условљен извор енергије, што је кључна ставка за економску стабилност и друштвени мир. Јер док Европска унија планира да у потпуности елиминише руску нафту до 2027. године, Србија – као и Мађарска – показује да нема намеру да своју енергетску будућност препусти неизвесним ветровима глобалне политике, у којој се реалне потребе често подређују симболичким гестовима и политичкој коректности.
Управо у том парадоксу се налази кључни изазов за Србију – како остати на папиру кандидат за чланство у ЕУ, а у пракси обезбедити себи канале снабдевања који су дугорочно одрживи и независни од добрих намера и политичких таласа који се мењају сваком променом у администрацијама земаља чланица. То је борба између политичке реалности и идеолошког притиска, у којој Србија, први пут после дужег времена, показује способност да не пристаје аутоматски на све што долази са Запада, већ да, уз подршку блиских партнера попут Мађарске, гради стратегију која одговара сопственим интересима.
Оваква политика можда неће убрзати европске интеграције, али ће засигурно спречити да Србија постане талац истих. А у временима глобалне нестабилности, то није мала ствар.
Никола Вуксановић / Васељенска
