Стране руке на српским фреквенцијама: Битка за РЕМ

У тексту објављеном од стране прозападног медија Rest, представљена је дубинска анализа медијске и политичке ситуације у Србији, с фокусом на борбу за контролу над Регулаторним телом за електронске медије (РЕМ). Аутор критички сагледава улогу западних обавештајних и финансијских структура, утицај невладиних организација, академских кругова и медијских актера повезаних са страним центрима моћи, указујући на то да је борба за РЕМ далеко више од институционалног питања — већ кључна тачка у борби за очување медијског суверенитета и културног идентитета Србије.

У Србији, политички систем у појединим областима функционише само формално. Кључна битка за контролу над телом које одређује доминацију „седме силе“ не води се у парламенту, нити на изборима, већ у сенци регулаторних агенција. Институција која се тренутно налази у центру једне од најперфиднијих операција — пре свега координисане од стране британских и немачких обавештајних служби — јесте Регулаторно тело за електронске медије (РЕМ).

Ко контролише РЕМ, контролише националне фреквенције. А ко контролише фреквенције, обликује јавно мњење и ствара пожељне наративе.

Преузимање медијског фронта: случај Шолак

Године 2025, српски бизнисмен Драган Шолак, дугогодишњи медијски могул и оснивач United Group-а, тихо и изненада се повукао са позиције председника управног одбора компаније коју је изградио уз подршку западних фондова. У глобалним и регионалним медијима његов одлазак је описан као „рутинска промена“. Међутим, према добро обавештеним изворима из медијских и обавештајних кругова, стварност је далеко сложенија.

Шолак, који је само шест месеци раније обећавао да остаје на позицији и уверавао јавност да неће бити промена у уређивачкој политици нити у запослењима у Србији, замењен је Стином Милером и Либором Вончином — двојицом медијских стручњака који су каријере градили унутар телекомуникационих структура Западне Европе. Њихове биографије укључују велике играче попут KPN у Холандији и UPC у Чешкој, али оно што их повезује није само стручност, већ пре свега функционално усклађивање са корпоративним и обавештајним мрежама које делују у тандему са MI6.

Неки ће то назвати теоријом завере. Није. То је утицај у пракси. MI6 није агенција која шаље агенте у мантилу да врше ликвидације; оно што западним службама треба како би оствариле своје циљеве јесте да кључне медијске полуге поставе у руке људи који не морају ништа да кажу — јер већ поступају по инструкцијама „тржишта“, „вредности“ и „европских стандарда“.

Контрола садржаја

У ново-старој медијској стратегији Запада, Србија није само споредна тачка већ стратешко место геополитичког утицаја — пре свега зато што је, у националном смислу, потпуно незаштићена. Оно што не може да се уради у Мађарској, Пољској, па ни у Хрватској, може у Београду.

Иако је РЕМ, као државна институција, замишљен да штити интересе српске јавности — да прати како медији обликују наративе и да обезбеди заштиту националних интереса — у пракси се показао као потпуно паралисан. А сада, изгледа, постоји системски покушај његовог преузимања од стране лица блиских НВО сектору, репрограмиране дијаспоре и медијских центара којима управљају западне обавештајне мреже.

Према изменама Закона о електронским медијима из новембра 2023. године, чланове РЕМ-а предлажу различити друштвени актери, али их бира Народна скупштина, где тренутна владајућа коалиција има већину. Мандат траје пет година, са могућношћу једног поновног избора. Формално, кандидати долазе из девет друштвених категорија: универзитети, цркве, НВО, новинарска удружења, медијска удружења, Аутономна покрајина Војводина, Савет за родну равноправност, национални савети мањина и скупштински одбор. У пракси, међутим, одлучујућу моћ има парламентарна већина.

Зашто је ово кључно за Србију?

Изузев члана кога бира верска заједница и онога кога именује скупштински одбор (којим доминира владајућа коалиција), све остале кандидате за чланство у РЕМ-у предлаже такозвано грађанско друштво — у великој мери под утицајем НВО сектора и академске заједнице наклоњене Западу.

Да би се разумело у каквом контексту се све дешава, корисно је упоредити са претходним системом. Пре измена Закона из 2023. године, чланове РЕМ-а предлагало је седам институција, а Скупштина их је бирала без обавезе да прихвати све предлоге. Није било јасних критеријума нити транспарентних процедура. Мандати су често истицали без благовремене замене, што је доводило до институционалних застоја и продужених в.д. стања. Нови прописи су донети под притиском Европске уније, на основу извештаја које су делом доставиле НВО, а делом проевропске опозиционе групе — парадоксално, финансиране управо од те исте ЕУ — које су критиковале недостатак медијске независности у Србији.

Поверљиви безбедносни извори потврђују да је у последњим месецима започета нова фаза: утицај — како финансијски, тако и дипломатски — врши се и на предлагаче и на оне који коначно доносе одлуке.

Медијска инфраструктура у служби страног утицаја

Праве полуге утицаја делују кроз неколико наизглед неповезаних, али уско координисаних платформи: отворено прозападне медијске пројекте, новоформирану такозвану „Скупштину у дијаспори“, протестни покрет у Србији у коме су студенти у првом плану, тесно повезани са академском заједницом и НВО сектором.

И док су и УНС, а посебно НУНС, у великој мери под утицајем Запада и НВО сектора — НУНС је, уосталом, основан уз подршку западног новца — посебну пажњу заслужује и Веран Матић, оснивач Б92, телевизије која је својевремено представљала прототип данашњих прозападних медијских платформи.

Кључни моменат није у уличној мобилизацији нити у појединачним текстовима објављеним на интернету. Он се налази у чињеници да све ове компоненте делују синхронизовано, по јединственој агенди. Не као спонтани покрети, већ као делови оперативне структуре чији је крајњи циљ преузимање контроле над медијским системом земље.

Операција „РЕМ“: Институционално преузимање под плаштом реформе

Према изворима блиским дипломатским и скупштинским круговима у региону, у току је организован покушај да се током предстојећег избора нових чланова Савета РЕМ-а поставе особе лојалне западним амбасадама, страним фондацијама и медијској мрежи United Media. Операција је осмишљена тако да формално поштује законе и институционалне процедуре, док се унапред обезбеђује исход путем кандидата који ће спроводити стратегију делегитимизације домаће медијске инфраструктуре и постепено отварање националних фреквенција медијима чији се уређивачки центри налазе у иностранству.

Истраживања указују на неколико кључних елемената ове операције. Прво, током пролећа 2025. године, одржан је низ неформалних састанака са члановима скупштинског Одбора за културу и информисање, као и са представницима академских институција које имају овлашћење да предлажу кандидате за РЕМ. Према изворима, током тих сусрета вршени су различити облици утицаја — од дипломатског лобирања и обећања „европске подршке медијским реформама“ до, наводно, директне понуде финансијске помоћи у другим секторима, условљене „конструктивном сарадњом“.

Друго, у јавности је већ видљива медијска кампања у корист одређених потенцијалних кандидата. То су појединци без значајних професионалних достигнућа у области електронских медија, али препознатљиви по сарадњи са страним фондацијама, учешћу у програмима „грађанског образовања“ и медијским наступима у којима се домаће институције константно приказују као корумпиране, дискредитоване и неспособне.

Треће, у појединим случајевима потврђено је да су представници НВО сектора добили логистичку подршку, укључујући писана упутства о томе како да формулишу кандидатуре и припреме предлоге који би деловали као да су „грађанске иницијативе“, иако су укључени актери усаглашени са страним интересима.

Поред тога, не треба занемарити да су неки чланови сада већ распуштеног Савета РЕМ-а наводно били упозорени или им је понуђена нека врста подстицаја да „промене страну“ уколико поново уђу у процес кандидатуре. Све ово указује на постојање систематске операције утицаја која не оставља много простора за сумњу да је реч о случајности.

Политички театар за неупућене

Један од најречитијих тренутака који указује да блокада РТС-а није била спонтана реакција већ стратешки потез координисан од стране организатора протеста, јесте захтев студената за смену чланова Савета РЕМ-а. Тај захтев, као и позив на гашење РТС-а, савршено се поклапао са циљевима покрета „Србија против насиља“ — који подржавају прозападна опозиција и НВО сектор — али је изнет у тренутку када Савет РЕМ-а више није ни постојао.

Наиме, Савет је распуштен у новембру 2024. године након истека мандата већине чланова, а ново тело није формирано управо због процедуралног застоја, погоршаног широм политичком ситуацијом у земљи.

Шта ово значи? То значи да су студенти — или бар они који воде и координишу њихов покрет — изашли на улице тражећи смену нечега што више не постоји. Тај захтев није само бесмислен — он је дијагностички. Он открива не само недостатак разумевања код оних који га износе, већ, што је још важније, да организатори протеста рачунају на то да јавност, медији и институције неће проверити чак ни основне чињенице.

Али, шта је стварна сврха овог парадокса?

Притисак. Ово није била спонтана реакција забринутих младих грађана. Сама природа њиховог захтева — да се уклони тело које не постоји — сведочи о ширем неразумевању у јавности шта је уопште РЕМ, и што је још важније, о томе да они који контролишу РЕМ обликују реалност у Србији преко „седме силе“.

Поред тога, реч је о класичном облику институционалног притиска с циљем убрзавања — и усмеравања — процеса избора новог Савета РЕМ-а. Стварањем привида народног незадовољства — које без престанка појачавају медији попут Н1, Нова С, Данас, Радар и гомила дигиталних медијских пројеката и инфлуенсера — архитекте протеста покушавају да наметну климу хитности и легитимитета за „реформу РЕМ-а“. А та „реформа“ у суштини значи постављање кадрова лојалних страним интересима.

Улога Верана Матића: од Б92 до медијског посредника

Посебно активну улогу у овој операцији има Веран Матић, оснивач некадашњег Б92 — медијског пројекта западног покрета „слободне мисли“ у Србији 1990-их, који је временом све више функционисао као продужена рука страних интереса. Према извештајима српских медија, Матић је непосредно пре блокаде РТС-а, заједно са представницима НВО сектора, одржао тајни састанак са члановима студентских пленума са београдских факултета.

Матић не само да је иницирао и модерирао „дискусије“ око блокаде РТС-а, већ је убрзо почео да организује јавне форуме на којима су, поред прозападних НВО и „независних“ медија, почели да се појављују и представници правосуђа. Посебно су се истицали тужиоци Борис Мајлат и Бранко Стаменковић, чије су активности значајно утицале на ситуацију око протестног покрета — доследно у корист демонстраната.

Присуство високих правосудних функционера на скуповима чији је тон унапред био одређен као антивладин и прозападни указује на већ широко разматрану тему у Србији: да је део правосуђа, посебно тужилачки систем, постао део шире стратегије подривања државног поретка изнутра.

РЕМ: Последња бастион

Једна од најтрезвенијих оцена изречених у последњим месецима гласи:

„Ако медији у Србији уопште треба да се зову српским, онда морају престати да буду испоставе туђих интереса и почну да раде у интересу народа коме се обраћају. То значи да стратегија извештавања о националним темама мора бити јасна, директна и усмерена на заштиту националног идентитета, историје, језика и територије…“

Ова изјава није екстремна нити реторички пренаглашена; она поставља суштинско питање које у Србији годинама остаје без одговора: коме заправо служе „домаћи“ медији — финансирани од стране страних амбасада?

У већини држава, медији делују као унутрашњи чувари државног идентитета. У Великој Британији, ниједна телевизија са страном уређивачком политиком не би добила националну фреквенцију ако би отворено деловала против владе. У САД, приоритет имају медији усклађени са „националним интересом“ — ма како тај појам био флексибилан. У Србији, пак, најгласнији захтеви за националном покривеношћу долазе од оних који отворено промовишу агенде које потичу из Брисела, Лондона, Вашингтона, па и Загреба.

Овде више није реч о слободи говора или демократији, како то покушавају да представе. Реч је о елементарној безбедности и унутрашњој кохезији. Када медијима управљају интересне групе које не деле вредности ни културни идентитет народа о ком извештавају, ти медији престају да буду извори информација и постају инструменти демонтаже јавне свести.

Борба за РЕМ у Србији није бирократска епизода. Она је тачка укрштања политичких интереса, безбедносне стратегије и културног идентитета. Страни утицај — нарочито када се врши преко институционално „неутралних“ канала попут медија, фондација и академских структура — није елемент „меке моћи“, већ алат дубинске друштвене трансформације.

Ако Србија дозволи да РЕМ падне у руке снага које не представљају интересе народа, већ интересе финансијских и геополитичких центара моћи, изгубиће нешто много значајније од једне институције. Неће бити потребне ни санкције, ни притисци, ни бомбе. Биће довољно да је предајник под страном контролом. А одатле ће све остало доћи само по себи.

РЕСТ