Када Ђељошај прети, то је мањинско право – Када Србин говори, то је „великосрпски национализам“

Када Ник Ђељошај пријети држави, то више никога не изненађује. Овај албански политичар већ годинама живи од етничких уцјена, без да је икада сносио одговорност за изговорену ријеч. Његово најновије иступање, у коме је директно упутио пријетње предсједнику државе Јакову Милатовићу, није инцидент – то је континуитет.

Ђељошај је, реагујући на Милатовићево враћање Закона о порезу на непокретности парламенту, рекао да неће дозволити „дисциплиновање Албанаца у Црној Гори“ и поручио предсједнику: „Очекивај реакцију Албанаца са свих нивоа“. Ово није политички став, ово је ултиматум.

Али, Ђељошају се може?

Двоструки стандарди: шта да је српски политичар рекао исто?

Замислимо да је неки српски политичар упутио сличну поруку: да „неће дозволити дисциплиновање Срба“, и да ће „реакција Срба доћи са свих нивоа“. Такав политичар био би медијски раскомадан у року од сат времена. Влада би одмах тражила његову оставку, невладин сектор би упалио све аларме, а Тужилаштво би хитно отворило предмет због угрожавања уставног поретка.

Срби у Црној Гори немају право ни да спомену своје име а да не буду оптужени за „угрожавање државе“, али зато Ђељошај може да пријети предсједнику државе етничким притиском — и ништа.

Албански шовинизам као политички модел

Политика Ника Ђељошаја никад није била грађанска. Његова суштина је етнички шовинизам који се у Црној Гори толерише као „заштита мањинских права“. Сваку политичку дебату Ђељошај претвара у етничко питање, користећи наратив о „угрожености Албанаца“ да би избјегао политичку одговорност.

Док је Ђељошај био предсједник Општине Тузи, истицао је заставу Албаније, користио сваку прилику да етикетира Србе као проблем, и отворено доводио у питање територијални интегритет Црне Горе. Данас, као потпредсједник Владе, ради исто – само са више моћи и институционалне заштите.

Улцињ је њихов, али криви су Срби

Док се српским политичарима замјера што помињу Србију или српски идентитет, Албанци на друштвеним мрежама отворено пишу да је Улцињ „албански град“, и да је само питање времена када ће бити „враћен Албанији“. Ти исти људи, када им се скрене пажња на шовинизам, оптужују Србе да су „угроза за државу“.

Срби у Црној Гори већ дуго гледају исти сценарио: кад год Албанци крше уставни поредак, то се представља као „борба за права“. Кад Срби затраже равноправност — то је „великосрпски национализам“. Ђељошај управо игра на ту карту: злоупотребљава државне институције да би креирао етничке тензије, знајући да ће добити прећутну подршку оних који имају моћ да га санкционишу.

Држава која ћути пред уцјенама

Највећи проблем није Ђељошај. Његова реторика и пријетње нису изненађење. Проблем је држава која ћути. Влада је у обавези да реагује, јер се овдје не ради о политичкој полемици, већ о директном притиску на институцију Предсједника државе. Али, реакције нема. И ту је суштина свега.

Када Ђељошај каже да неће дозволити дисциплиновање Албанаца, он не штити права мањина. Он шаље поруку да постоји друштвена група која је изнад закона, и која има право да уцјењује државу. Та порука би у свакој нормалној држави изазвала институционалну побуну. У Црној Гори – не.

Срби су грађани другог реда?

Из угла српског народа у Црној Гори, ова ситуација је само још једна у низу потврда да се за њих не важе исти закони као за друге. Док Срби трпе сталне оптужбе и санкције за било какав политички став, други имају дозволу да крше државни поредак, пријете институцијама и траже посебан третман.

ИН4С

Бонус видео