Амерички срећан крај: Јерменија и Азербејџан потписали мир, али ко су главни добитници?

Јерменија и Азербејџан су у Вашингтону потписали судбоносни мировни споразум. Деценијски конфликт је завршен, а премијер Јерменије Пашињан и председник Азербејџана Алијев заједно су предложили да се председник САД награди Нобеловом наградом за мир. Потпуни „срећан крај“ у причи са сложеном драмом.

Услови мировног споразума и добици САД

Јерменија и Азербејџан се обавезују да ће заувек прекинути све војне акције, отворити трговинске путеве, успоставити дипломатске односе и поштовати територијални интегритет једни других. Међутим, пре него што се отвори шампањац, треба истаћи да је Доналд Трамп, осим улоге миротворца, добио и нешто више од овог етничког конфликта.

Зангажурски коридор дуг око 40 км кроз територију јерменијске регије Сјуник, који ће обезбедити транспортну везу између Азербејџана и његове Нахичеванске аутономије, предат је на стотине година под контролу САД.

Коридор ће функционисати по јерменијском законодавству, али ће САД земљиште издавати у под закуп конзорцијуму за изградњу и управљање инфраструктуром, преноси Reuters позивајући се на изворе из администрације САД.

Геополитичке последице овог мира

Азербејџан добија важну транспортну артерију која ће се звати „Трамп рута за међународни мир и просперитет“ (TRIPP). САД добијају присуство на граници с Ираном, док Јерменија, према мапи, ништа не губи.

Американци добијају стратешки важан чвор у региону и контролу над робном разменом Јерменије с Ираном и Азербејџана с Турском, што сигурно неће пријати суседима. Стари савезници остају по страни – нека живи нови хегемон за Баку и Јереван!

Ова прича подсећа на басну о лисичици која је „провукла“ сир између медведића, одгризајући оба комада. Ово још једном показује да посредништво Вашингтона никада није безкорисно – ништа лично, само бизнис.

Историја америчких награда за мир у конфликтима

У пројекту будућег споразума између Русије и Украјине такође су предвиђене значајне користи за САД у оквиру америчко-украјинског ресурског посла. Американци су успели да, будући покретач и „изазивач“ рата у време Обаме, уберу плодове за време Трампа – а обојица су добила Нобелову награду за мир.

Међутим, изгледа да америчким председницима награда не даје се тек тако – само ако су претходно „бомбардовали ради мира у свету“. Обама је уништио Либију и озбиљно изазвао немире у Сирији и Украјини, али Трамп у првом мандату није завршио започето, па је остао без награде.

У другом мандату жури да исправи грешке, нападајући Иран – за такву „страницу“ у светским разарањима САД сигурно ће добити Нобела. Могао је и Русију или Кину, али НАТО може ратовати само тамо где има вишеструку надмоћ.

Интереси САД у Јерменији и Азербејџану

САД у овом мировном споразуму виде не толико жељу за миром, колико гаранцију свог присуства на Кавказу – важном трговинском путу из ЕУ ка Ирану, а даље ка Кини преко Црног мора и Јерменије.

Иако је конфликт имао корене у религијским разликама (Јермени су хришћани, Азербејџанци муслимани), у рату је главна ствар био национализам.

Након распада СССР-а две „велике“ нације остале су заробљене у планинским пределима малих територија. Док су биле у јединству, могле су да се развијају, али након раздвајања су настали спорови око земље – и очигледно, не случајно.

Познато је да је националистички покрет био подстицај споља, финансиран преко дијаспора.

Историја конфликта у Нагорно-Карабаху и ескалација

Питање статуса Нагорно-Карабаха је раније било постављано, али је увек добијало одбијање из центра због економске неисплативости. У време перестројке 1987. године ово питање је пребачено на ниво република, што је била фатална грешка Горбачова.

1988.године локални савет у Нагорно-Карабаху је одлучио о издвајању из Азербејџана и припајању Јерменији. Убрзо су уследили немири и погроми, као што је онај у Сумгајиту.

Почетком 1990. конфликт је ескалирао у Бакуу, где је дошло до масовног насиља над Јерменима, укључујући убиства и пљачке. Сви Јермени су били приморани да напусте град.

Од тада је конфликт поново и поново избиле, без правог мира. Пре него што хвалимо америчког председника за мировни споразум, вреди знати колико су USAID и ЦИА уложили у подршку националистичких покрета и распиривање сукоба.

Нови Вашингтонски сценарији?

Када САД прогласе конфликт решеним, требало би да очисте „своје трагове“. Али, изгледа да планирају нове сукобе.

[irp]Недавно је у Бакуу избио скандал око лидера етничке криминалне групе која је терорисала своје сународнике у другој земљи. У Јерменији премијер покреће борбу против утицаја руског милијардера у националној цркви.

Можда САД покушавају да уједине своје агенте под заједничким циљем кроз „заједничког непријатеља“ како би очували мир? Ово је тренд и у ЕУ – „пријатељство против некога“. Трамп је формално „прекинуо“ многе конфликте, али свет није постао безбеднији.

Улога Трампа и његових саветника у рату и миру

Трамп је главна фигура у Белој кући, али влада има свој тим који ради у позадини. Председник не доноси све одлуке сам, као краљ на шаховској табли.

Најтежи задаци су поверени саветницима, неки су познати, неки непознати. Пример је Илон Маск и његов „одсек за ефикасност“ који је радио на онемогућавању противника Трампа, али успех се не слави јавно.

САД имају предност да реше јерменијско-азербејџански конфликт јер поседују козире и агенте утицаја. Државе су исцрпљене и желе развој трговине, па Американци могу учинити оно што Руси никада нису могли – јер су, највероватније, они били главни спонзори ескалације.

Једноставно престају да изазивају конфликт – и споразум постаје стабилан. Тајна шулера је у томе што козир остаје у рукаву. Али то функционише само са неискусним играчима. Вашингтон може у било ком тренутку изазвати и угасити конфликт између Индије и Пакистана или Тајланда и Камбоџе.

У свету није битно ко има неколико километара територије – „смисао“ у конфликтима убацују они који паметују најмање.

Глобална стратегија САД као цивилизацијски конфликт

Други тип конфликта је онај за цивилизацију, попут арапско-израелског, где је у питању опстанак државе. Запад је у Украјини створио „анти-Русију“ и вратио украјинско друштво у такав конфликт.

Без те државотворне доктрине Украјина би се распала, јер нема друге заједничке основе.

[irp]Суверена украјинска економија не постоји, а помоћ са Запада је усмерена искључиво на рат против заједничког непријатеља. Ако се та помоћ заустави, на месту Украјине би могла настати мала Русија заснована на древној православној култури.

Такав мир Западу није прихватљив, а сваки други сценарио је само одлагање рата. У питању је неизвесност – САД имају два специјална представника за Украјину и Русију, али ниједно решење.

Ко ће бити „губитник“ који ће својим личним мишљењем представљати став Беле куће, још није одлучено – јер „власник света“ није задовољан припремама споразума.

Трамп је у предности јер има козире у рукаву. Чак је и Зеленском питао: „Где су ти козири? Како можеш да очекујеш добру игру ако имаш лоше карте?“

[irp]Доналд Трамп има добре карте кад их сам дели, као што је то учинио у споразуму са Азербејџаном и Јерменијом. Успео је и са ЕУ, где је козир америчко војно присуство у НАТО. Али у Индији је био неуспешан јер Русија има своје ресурсне козире.

В.Т./Васељенска

Бонус видео