Емило Лабудовић:БЛОКАДА

По дефиницији, „блокада је скуп економских, политичких и физичких мјера, усмјерених ка слабљењу државе или спречавање уласка на одређену територију”. У пракси, то је мања или већа група незадовољника која кидише на жиле куцавице одређене заједнице како јаче истакли своје неслагање, а, неријетко, и уцијенили доносиоце одлука. Често је то шачица невољника или докоњака, а све скупа, то је велика невоља и зајебанција за све оне које се или тај проблем не тиче или његово решење не виде у изласку на улице и цесте. Блокада као метод притиска се толико одомаћила да је већ продуковала ново занимање: професију „професионалних блокадера” ( дио јавности у Србији их зове „згубиданима”).

[irp]Било је и има, додуше не у мјери као код сусједа гдје одрађују жестоко плаћене дневнице на радној акцији рушења државе, блокада и код нас. Од оних на Белведеру, преко оних на Богетићима па све до оних у Расову. По разним питањима и мотивима. Она поучна пјесма коју је некад пјевао чика – Јова Змај, данас је добила нову форму и гласи: „гдје год нађеш згодно мјесто, блокаду посади”! А то што их код нас и није било у неком изобиљу не значи да нијесу правиле штету. Напротив. До мјере да се озбиљно разматра њихово законско санкционисање што је, са друге стране, изазвало кијамет протеста због „угрожавања темељних људских права и слобода”!

И тако, сада имамо, нарочито код нас у Црној Гори а и шире, двоструки визир на блокаде и њихову перцепцију: кад „они” блокирају то је освајање слободе и демократије, право на слободу окупљања и изражавања ставова. Свуда и на сваком мјесту. До мјере да је право грађанства добила и она ординарна и у нормалном свијету незабиљежена будалаштина: „ми смо само мирно сједпјели на ауто – путу”!!!

[irp]Али, баш у томе грму лежи зец. Јер, ако може и ако је демократско право да се „мирно сједи” на ауто – путу, чик мајчин сине пробај да „мирно сједнеш” на сеоском путу у Заостро. Јер, шта је један ауто – пут за Београд и назад према прашњавој цести ка Заостру, одакле, изгледа, нема назад. И ко је, пак, неки тамо Дајковић, частан и храбар Србин, у односу на булументу „професионалних блокадера”, антисрба по вокацији, па да им покаже да свака „медаља има двије стране”. А да се „Власи не досјете”, сав њихов протест против универзалног, па и Дајковићевог, права на блокаду покушава се прикрити питањем је ли им се „поткочио” својим или (не дај боже) службеним аутом???

Блокаде као облик притиска, кажу савремени социолози, су нуспродукт развоја демократије. Али, нигдје у свијету, нарочито у државама које су давно загазиле и те демократске воде, право на блокаде није апсолутно и недодирљиво. Довољно је само погледати којом „нежношћу” у Паризу, Лондону, Берлину… полиција ускраћује прекомјерну употребу тога права. Код нас и у Србији полиција се још увијек држи у маниру енглеских „бобија”.

[irp]Како ништа, па чак ни Црна Гора, није вјечно, кад – тад дође вријеме да се оно што је сматрано недодирљивим правом врати као бумеранг право у нос. Зато би било добро са сви они који данас штите право на блокаде (осим Дајковићу, наравно) размисле да се тог „права”, колико сјутра, може досјетити и друга „страна”. И „сасвим мирно сјести на ауто – пут”, или на цесту ка Заостру, свеједно. Јер, давно је речено да свака батина има два краја.

Емило Лабудовић/Српска РТВ

Бонус видео