ЕКСКЛУЗИВНО: Јањићев ТАЈНИ ПЛАН за УНИШТЕЊЕ СРБИЈЕ – Тражи странце да ПРЕУЗМУ ДРЖАВУ и УКИНУ НАШ УСТАВ!

Документ под називом „NON-PAPER: Preventing Structural Destabilization of Serbia“, који је Душан Јањић послао страним амбасадама и актерима, представља један од најотворенијих покушаја  демонтирања суверене државе у корист модела „управљања стабилношћу“ који је већ примењен у више земаља региона, које су претворене у колоније запада.

Документ се формално представља као конструктивни предлог за мирно решење политичке и безбедносне кризе у Србији, али његова суштина открива нешто друго – припрему терена за институционалну интервенцију споља, у потпуности мимо воље грађана и уставних процедура.

Шта заправо пише у документу?

Нон-пејпер у уводном делу констатује да је Србија у стању политичке, друштвене и безбедносне нестабилности, коју, како се тврди, производи „прекомерна концентрација моћи у рукама председника Александра Вучића“. Документ председника Републике дефинише као главну препреку „демократској стабилизацији“, оптужујући га да је узурпирао медије, буџет, инвестиције, спољну политику, војску и полицију, те да делује у интересу једне „друштвене групе“ уместо целине.

Након тога, предлажу се кораци за „мирну транзицију“, у форми наводно демократских мера које у пракси подразумевају:

смањење надлежности председника;

преиспитивање његових досадашњих одлука;

укидање његовог утицаја на институције попут БИА, Савета за националну безбедност и Бироа за координацију служби безбедности;

формирање „ад хок“ тела која би вршила контролу над политичким процесом;

страну медијацију и надзор над институционалним реформама.

Суштина предлога је у томе да се домаће институције, укључујући и извршну и законодавну власт, ставе под туторство, уз јасан нагласак на „транспарентној координацији са међународном заједницом“.

Ко одлучује уместо народа?

Један од кључних предлога је формирање такозване „Комисије независних експерата“ која би пратила људску безбедност и друштвене токове. Та комисија би, у сарадњи са међународним актерима, предлагала мере и утицала на државне политике, а све уз подршку механизма названог „Ad Hoc Mechanism for Facilitating a Peaceful Exit from the Crisis“.

У документу се такође предлаже организовање Округлог стола за стабилизацију, где би учесници били представници протеста, грађанских иницијатива, студентских покрета, као и парламентарне странке. Модератор тог процеса могао би бити странац – конкретно се препоручује „квинта“ (група најутицајнијих западних земаља). Одлуке би се доносиле једногласно, што у пракси значи право вета за сваког страног или домаћег учесника.

Очекује се да резултат буде измена изборног система, увођење нових изборних округа, надзор над бирачким списковима, независна контрола Републичког дата центра и финансирање кампања по новим правилима.

Институционални удар без тенкова

Један од најрадикалнијих делова документа је предлог за реформу безбедносног сектора. Постојећи Савет за националну безбедност и Биро за координацију служби треба да се трансформишу у Координационо тело безбедносне заједнице, састављено од „искусних, проверених појединаца“ – који не морају бити изабрани, већ само „стручни“. Та структура би добила овлашћења у координацији служби, обавештајној политици, кадровским решењима и управљању ресурсима.

Уз то, тражи се преиспитивање досадашњих одлука председника у области инвестиција и међународних споразума, као и укидање његовог права на амнестију и помиловање без консултације са новоформираним телима. Додаје се и да чланови Савета за националну безбедност морају бити искључиво држављани Србије са „провереним квалификацијама“, што је јасан сигнал да се тренутни састав доводи у питање, уз отворени предлог за кадровску чистку.

Зашто све ово?

Документ пружа и сопствено објашњење зашто је овакав процес нужан. Наводи се списак „ризика“, који укључују:

дубоке друштвене поделе;

пад поверења у институције;

ограничене способности управљања кризом;

инфилтрацију организованог криминала;

претњу од радикализације и паралелних структура.

Међутим, оно што документ не наводи јесте ко је те услове створио. Грађанска недисциплина, неповерење у институције и инфлација протестних платформи нису дошли из вакуума – грађени су годинама, кроз медијско подривање уставног поретка, активизам финансиран из иностранства и системско гушење институционалног дијалога. Сада, након што је довољно дуго трајала стратегија урушавања поверења у државу, предлаже се потпуна измена њене структуре – али не изнутра, већ под надзором споља.

Извоз кризе, увоз контроле

Оно што овај документ открива није само један политички став, већ веома развијен оперативни план. Он укључује анализу узрока, предлог механизама, дефинисање тела која ће преузети надлежности, и предвиђа ко ће све тим процесима модерирати.

Суштински, документ указује на жељу да се Србија одвоји од класичног модела репрезентативне демократије и стави у оквир управљања стабилношћу, што је еуфемизам за политичко туторство. У овом моделу, народ не одлучује на изборима, већ путем тела у којима седе „експерти“, „представници грађана“ и страни посматрачи. Уместо устава – споразуми. Уместо скупштине – прелазна тела. Уместо суверене политике – координација са страним интересима.

Васељенска