Илија Петровић: Држава Србија игра се Државе

Биће да се 13. августа, на сат-два испред поноћи, у Србији де­шавало нешто довољно озбиљно што ме је натерало да се пред­седницима Скупштине, Републике и Владе, те министрима одбра­не и унутрашњих послова, обратим кратком поруком:

“Господо,

Ван сваке сумње – Држава Србија игра се државе”.

Да не би било забуне, Држава Србија са средине ове поруке јесу њени примаоци, а она играчка са њенога краја јесте Жива Ср­бија, становништво територијалне јединице познате као Репу­бл­и­ка Србија.

Тешко је објаснити због чега је Жива Србија искоришћена за играчку, мањ ако Држава Србија није у међувремену, у школици, уз ластиш, изгубила кликере играјући се жмурке између две ва­тре, кренула у потрагу за клисом вијајући јелечкињу-барјачкињу, познатију по своме тужибапству, која им је трећи пут ове године измакла некуд да нешто тамо малтерише.

Разумљиво је, стога, што Држава Србија није приметила да је, примера ради, 14. августа, некакво друштванце, нечије а ни­чи­је, нацртало да је “у претходна три дана широм Србије одржано најмање 150 протеста”, да се блокадеришта крећу ка својим “рад­ним буњиштима” наоружани бројним пиротехничким средстви­ма, палицама, фантомкама, гас маскама, кацигама, бибер-спрејом и разним другим “реквизитима” намењеним насиљу, да је главни јавни тужилац Ненад Стефановић и даље “мета отворених прет­њи на друштвеним мрежама, а надлежно тужилаштво за високо­технолошки криминал, по свему судећи, наставља да ћути и тиме недвосмислено шаље поруку да су претње – дозвољене”, да је ис­тога дана, у Новом Саду, “група демонстраната уништила про­сторије Српске напредне странке”, да су “увреде, претње, псовке и најгнусније лажи… пример агресивне кампање која се води про­тив српске полиције… отворене најаве линча полицијских службеника али и физичко насиље над њима током протеста…. не само на улици, већ у медијима, на друштвеним мрежама и кроз јавне наступе представника НВО сектора и самих организатора бло­ка­да”, да су новосадски блокадери своје “комшијске” протесте обав­љали испред зграда у којима живе председник Србске напредне странке, градоначелник Новог Сада, председник Полрајинске владе, ректор Новосадског универзитета и, уз њих, небројени гра­ђани, што одрасли, што малолетници, неко болестан – а сви оне­могућени да користе своја неотуђива грађанска права загаранто­вана неким тамо Уставом.

За некога, све то не представља богзна шта јер ко су уопште ти грађани који се заУСТАВљају позивом на некаква грађанска права. Но, кад су у питању најбезличнија блокадеришта из нај­различних буњи­шта (што укључује и којекакве унезверитетске ректуме, дркане и профукњоре који су своје право на радну ау­то­номију схватили као недодирљиво сопствено власништво – а ни­ко се још, за дивно чудо, није “досетио” да на такав начин тумачи аутономију основ­них и средњих школа) и медији који их засту­па­ју, “протестне” ве­сти добиће сасвим друкчију форму: протестанти су одједном, из чиста мира, постали “грађани и студенти” који су се, не зна се због чега, “окупили у више градова” где су их “окуп­љени симпатизери Српске напредне странке (за коју неки стра­шљиви пајтос рече да “нема разлике између ње и злочиначке ор­ганизације – ИП)… за­сули пиротехничким средствима” а у Бео­граду, током “окршаја полиције и окупљених на више места, био је бачен и сузавац у неколико наврата”.

Истина, речени окупљеници (ову реч треба читати опрезно, како од ње не би настали ушкопљеници) – што би рекле Лале: “на рогаљ” -, присећајући се броЗЛОвога комуноусташког наслеђа, назваће то пленумима и зборовима грађана, а чињеницу да су са­станчили, односно дали си протестират без дневнога реда, “функ­ционери СНС-а” злоупотребили су, наводно, тако што су “опту­живали грађане да су насилни, да изазивају нестабилност у држа­ви и да није у реду да се иде на адресе политичких противника”.

Склоп дали си протестират из претходног пасуса употреб­љен је из практичних разлога, иако није запажено да су окупље­ници са било ког рогља – обзнанили да се међу њима налази и неодређено велик број помагача са фашикратског Запада, у нај­ве­ћем броју из неоусташке Хрватске. Јер, “према информацијама од извора из редова блокадера”, протестантска испомоћ стизала је “у више група… како не би већа група изазвала пажњу безбед­носних органа”. Мада, само наивним Србима пада на ум још на­ивнија претпоставка да су исти ти безбедносни органи морали још на граници проверавати не долазе ли нам “у госте”, појединачно или групно, особе које се “већ налазе у безбедносним евиден­ци­јама као лица која су учествовала у низу протестних акција ши­ром Европе, од којих су многе завршене инцидентима и нередима. Управо та веза са сличним догађајима у иностранству отвара пи­тање постојања шире мреже која делује по одређеним обрасцима, не увек транспарентно и свакако не у интересу земаља у којима се активира”, у нашем случају – у Србији.

А један је једини “одређени образац”, онај који је, крајем 9. ве­ка, приређен у Ватикану и који је вековима “попуњаван” злочи­ње­њем усмереним на уништење србскога народа, творца људске цивилизације.

Да се не би превише ситничарило јер је на то више пута уза­лудно указивано, овде ће бити наређани само неки од најпрепо­знат­љивијих “подухвата” западних римокатоличких јаловака, усме­рених на остварење замишљеног ватиканског неума:

– Западно (римско) хришћанство почело је да још крајем 9. века ратује против Срба, тако што папа Јован Осми (872-882) пре­бацује Методију “употребу словенског језика, кога му је за­бра­нио”, а наставило се пете године по црквеном расколу, “от­кри­ћем” да је ћирилица “ђавољи изум”;

– Од краја 12. до почетка 15. века, Ватикан је користећи Угар­ску водио четрнаест крсташких ратова против Срба: два пу­та против цара Душана, једном против цара Уроша, а остале против Срба у Босни и Далмацији;

– Турска појава на Хелму зауставила је римокатоличко крс­та­шење против Срба, у уверењу да ће Турци – као много­људ­нији и дивље ратоборни -, уништити Србе, али су релативно мирне прилике под турском окупацијом, уз је­дан угарски устанак про­тив Хабзбуршке монархије (1703-1711), подстакле римокатоли­цизам да свој злочиначки дух поно­во ус­мери против Срба, тако да је маџарски историчар Игнац Ачади (1845-1906) могао записати да је у Бачкој и Барањи тих година изгинуло, највећим делом поклано, око 120.000 Срба. О каквим се зверствима радило, сведочи и извештај извесног угарског запове­д­ника како је “Бачку све до Варадина немилице опустошио, мар­ву отерао, све посекао, сва имања и села попа­лио”. После тога, многа србска насеља жртвована су у корист немачких колониста;

– У времену од 1717. до 1850. го­ди­не, у Угарској аси­ми­ло­ва­но је више од 1,700.000 не­ма­џара, углавном Срба и Словака (од старине србскога племена), између два­ју светских ратова “пре­топљено” је у Ма­џа­ре нај­мање 137.000 Срб­а и неупоредиво ви­ше Сло­вака (“асими­ла­ци­они ус­пе­си” Маџа­ра у од­носу на Сло­ва­ке увек су били израже­нији), а после Другог свет­ског рата и преосталих че­трдесетак хи­ља­да Срба;

– Током Француске револуције (1789), од око милион “рево­луционарних” жртава, више од две трећине (око седамсто хи­ља­да) чинило је становништво Вандеје (Вендије, односно Србије), на крајњем француском западу;

– Стотинак година касније, званична аустријска политика за­снована је на логици да је у њеном “најдиректнијем интересу” да Србија припадне или њој или Турцима, “али сама никада – сло­бодна, независна држава”;

– У “револуционарној” 1848/49. години, угарска “законопра­вила” (уз помоћ “небраће Пољака”, како то пише Милош С. Ми­лојевић) налагала су “уништити све народности живеће у та­ко зва­ној Маџарској, и по којима морају изгубити језик, вјеру, народ­ност… па се прелити у Маџаре… Зверски је тада побијено преко 100.000 душа Срба” и разорено сто петнаест србских цр­ка­ва и манастира, “не за време борбе… кад су страсти радиле”, већ “онда кад не беше борбе”;

– “Комунистички манифест” поставио је “научну” основу ме­ђународном тероризму и дефинисао геноцидну замисао о уни­ште­њу србског и руског народа (у време кад су сви европски со­ци­ја­листи били националисти, само се од Руса и Срба тражило да буду интернационалисти), исказану и кроз поруку Карла Мар­кса да, за почетак, “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мо­ра и потопити је на дно, Европа би постала чистија”. С разлогом је Џорџ Ватсон (1927-2013), енглески историчар, про­фесор на Кем­бриџу, писао да су “само социјалисти отворено за­говарали гено­цид у 19. и 20. веку”, да је “Маркс био отац са­временог политичког геноцида”, те да пре њега не зна “ниједног европског мислиоца мо­дерног доба… који је отворено загова­ра­о расно ист­ребљење”;

– На дан кад је 1914. године Аустроугарска објавила рат Кра­љевини Ср­бији (уз немачку подршку “да буде рат… да Србија мо­ра бити ма­са­крирана”), папа Пије Десети (1835-1903-1914) “охра­брио” је Аус­тро­угарску да, “као што је њена директна потреба, због њези­ног сопственог опстанка, да уклони из свог склопа, ако треба и силом, ово разорно зло, исто тако је потребно за като­лич-­ку цркви да учи­ни и одобри све што се може учинити да послужи томе циљу”;

– На истој “линији” нашао му се и наследник Бенедикт Пет­наести (1854-1914-1922) изјавом да “Срби православни и Србија има да нестану са лица земље”, а са том “политиком” били су са­гласни и Енглези, тих дана присећајући се јавно оне Марксове па­роле о из­влачењу Србије на дебело море и њеном потапању;

– И у Хитлеровом “другосветском подухвату”, Ватикан се држао као и пред сам почетак Великог рата: његова “идеоло­гија” била је окосница усташко-комунистичког споразума из 1935. го­дине да ће “заједнички, свим расположивим средстви­ма… док се не сломи кичма српства и православља”, уложити труд у “униште­ње свега што је српско и православно” – што се уклапало и у “на­уку” Марксову и Енгелсову. Друкчије није ни могло бити, будући да је на хрватском римокатоличком кон­гресу из септембра 1900. “договорено” да до 2000. године све у Хр­ватској буде хрватско, а све хрватско – римокатоличко;

– Крупан допринос томе неуму дао је броЗЛО у време своје другоратне комуноусташке “револуционарности”. Нека сведоча­н­ства о томе времену сачувао је Роберт Макдауел (1894-1980), високорангиран обавештајац у америчкој Канцеларији за стра­т­е­шке услуге током Другог светског рата, “амерички патриота и пријатељ Срба… последњи амерички официр за везу код гене­ра­ла Драгољуба Драже-Михаиловића… у јесен 1944”. Као истори­чар “од заната” (био је професор на Универзитету Мичиген, у Америци), своја сазнања о ратним збивањима на Балкану изло­жио је у ру­копису чије је штампање, 1970, забранила аме­ричка Цен­т­рална обавештајна агенција (ЦИА), а који је у Београду објављен 2012. године под насловом “Стрељање историје”.

Тамо се, између осталог, може прочитати да су “најбоље те­куће процене Титових главних снага стизале до мене у пролеће и лето 1943… од официра задужених за Тита у Ка­иру или у Барију, у Италији… Они су у лето 1943. проце­њи­вали јачину главнине Ти­тових снага на десет до петнаест хи­љада љу­ди… Партизанске снаге нарасле су до свог максимума у септем­бру, октобру, а мож-­да и новембру 1943. Главни извор регрута у том периоду били су Хрвати дотле активни у хрват­ским фашистичким јединицама под Немцима… Ове у суштини плаћеничке елементе Тито је радо при­хватио, у њима видевши прилику да оја­ча своју позицију у Кому­нистичкој партији Југославије… О том повећању Титове укупне војне снаге, бригадир Маклејн (Фицрој, енглески дипломата и оба­вештајац – ИП) пише да је Тито тада ‘тврдио’ да предводи око 150.000 људи, да би већи ен­тузијасти међу Титовим америчким и бри­танским симпатизерима понављали најекстремније тврдње да је у том периоду његова вој­на организација имала готово три­ста хиљада људи… Ја сам прихватио цифру од 75.000­-100.000 као нај­тач­нију процену укупне комунистичке снаге то­ком кратко­трај­ног пар­тизанског узлета 1943, а немачка процена 1944, за то рати­ште у том периоду била је око 80.000… Војно­оба­вештајно оде­љење војске у Вашингтону проценило је да… од кра­ја јесени 1943. партизанска (то јест комунистичка) војска до­жи­в­љава озбиљан и стални пад… Срби из западне Југославије који су Титу пришли ос­тавши без домова услед масовних злочина хрват­ских уста­ша… напустили су његов покрет. И хрватски се­љаци су се у још већем броју окренули против њега због немач­ких одма­з­ди и партизан­ских реквизиција… Крајем маја 1944… је­дан амерички обаве­штај­ни официр у Ка­иру сазнао је из бри­та­н­с­ких изузетно тајних Днев­них беле­шки… процену једно­га ви­со­ког совјетског официра који је био у шта­бу код Тита, да је укупна, организована снага југо­словенских комуниста свега 18.000 офи­ци­ра и редовних војника. Но, крајем јуна 1944, по процени бри­танске војнообавештајне службе, укупан број пар­ти­зана спао је на 15.000 официра и редов­них војника… На осно­ву мо­јих конта­ката са Титу склоним офици­рима у иностран­ству, и оно­га што сам видео и чуо током своје ми­сије у Југо­сла­вији крајем лета и почет­ком јесени 1944. године, као и од пар­ти­зан­ских заро­бљеника и од националиста, стекао сам ути­сак да су процене… између 15.000­-18.000 људи биле превише ни­ске… јер се није узима­ло у обзир пребацивање главнине Тито­вих сна­га из западне Југос­ла­вије у Србију, како би се повезала са на­до­ла­зећом руском вој­ском. Као што сам по повратку из Југо­славије обавестио Штаб за Југоисток у Казерти, у Италији, до но­вем­бра 1944, укупни распо­ложиви подаци указивали су да је пар­ти­зана тада било између 30.000 и 50.000”. Неодређену празнину исказану речју “између”, употпунио је Животије Ђорђевић у сво­јој тро­томној књизи “Сатирање Српства у 19. и 20. веку”, Београд 2012 (на 1352 стране) посвећеној и осветљавању тих проблема у вре­мену од 2. јула 1943. до 6. априла 1944. године, током којега је броЗЛО “уписао” у партизане 80.000 усташа признајући сваком од њих не само дотле стечен чин, већ и одајући им тиме за­хвал­ност за сваки дотле почињен злочин над Србима.

Учинак те сарадње, као и оне нешто раније, почев од пролећа 1941. године, био је око два милиона сто хиљада страдалих срб­ских душа (према раној по­сле­ратној рачуници Србске православ­не цркве, тој цифри ваља додати и триста хиљада жртава које Немци књиже као “своје”). Додају ли се томе и 586.000 побијених Срба током првих шест година послератне владавине, неодре­ђе­но велик број расрбљених Црногораца, Маћедонаца, муслимана и римокатолика (Буњеваца, Шокаца, Дубровчана, Бокеља…) непо­средно по окончању Другога светског рата, као и наметнуте ау­тономије на србском етничком простору (укључујући и “нагазну мину” у Рашкој Области, која је под називом “санџак” требало да тамошње Србе, али и све који србски мисле и делају, држи у сталном страху за сопствени опстанак), тек онда се може сагле­дати сва србска трагика броЗЛОвог геноцидног обећања датог десетак дана по ослобођењу Београда – да се “његови” у Србији “морају понашати као окупатори, Србија нема чему да се нада”.

Да ништа од тога није било случајно, броЗЛО је потврдио 1960. године при једном сусрету са вајаром Иваном Мештро­ви­ћем, о чему је Иванов син Мате оставио запис:

“Зашто се Ви не вратите у Југославију”, пита Тито вајара.

“Бојим се Срба”, одговара вајар.

“Немојте се бојати Срба! Ја сам их уништио тако да за педе­сет година неће знати ко су, а за сто година неће постојати!”

Свему тиме треба додати и једно од ранијих мирнодопских броЗЛОвских решења којим су срб­ски добровољци из србских ослободилачких ратова 1912-1918. године проглашени профашистима, због чега је поширок србски круг био принуђен да ћути о сопственој националној припад­но­сти;

– Августа 1992. године, папа Јован Павле Други, Пољак Вој­тила, позвао је Западноевропску унију и Северноатлантски пакт да поведу крстасшки рат проотив Срба.

Нажалост, и Држава Србија, и неки медији са “националном фреквенцијом” све су то прећуткивали, те су се амбиције Живе Ср­бије нашле ту где су се нашле – над амбисом. Можда Држава Србија може своје ћутање правдати (на србску штету, наравно) не­ким “тајним” разлозима, али би “национално-фреквентни” меди­ји морали признати да су бежањем од истине свесрдно подржали не само настојање јаловога фашикратског Запада да биолошки затре срб­ски род, већ су и непосредно “заслужни” што се повелик број на­ивних и простодушних Срба прикључио отпаду од Србства плаће­ном да, када то Западу већ није успело током претходних дванаест векова, то он, плаћени отпад од Србства, обави “у дома­ћој радиности”.

БроЗЛОво “санџаковање” довело је до тога да се, средином априла 2024. године, Срби из Рашке Области обрате Председнику Републике Србије “са захтевом за помоћ и одбрану националних интереса Срба у Новом Пазару. Дана 9. априла око 21 сат огром­на колона шлепера, аутомобила, квадова (четвороточкаша за вожњу по неприступачним теренима – ИП) упутила се организовано из правца центра Новог Пазара ка насељу Шестово у коме је 99 од­сто мештана српске националности. У кружном току насеља Ше­стово колона је блокирала саобраћај и том приликом испаљи­вали су ватромет и друга пиротехничка средства, машући заста­ва­ма Тур­ске, Палестине, санџачким барјацима, уз повике ‘Алаху екбер, ово је Санџак’, ‘Живела санџачка република’, уз дизање два прста и псовање ‘мајке четничке’ са јасном намером да испро­воцирају мештане Шестова. Напомињемо да се на поменутој ло­ка­цији го­ди­нама уназад слави Бадњи дан уз пријављен скуп над­лежним ор­ганима и да Срби никада у Новом Пазару нису про­слав­љали вер­ске празнике у насељима где живе претежно Бо­шња­ци. Ово вам пишемо из разлога што смо забринути и уплаше­ни за нашу и бу­дућност наше деце”.

Мора бити да је “захтев” отишао упразно јер су Новопазарци и даље били протестно расположени, толико да су петнаестак месеци касније, “највећи хаос изазвале навијачке групе… познате по радикалним испадима и мржњи према институцијама Републи­ке Србије. Нови Пазар је… био сведок бруталног напада на држа­ву и закон – група радикализованих екстремиста и хулигана, пре­д­вођена вехабијама и навијачима, кренула је у отворени обрачун са полицијом испред Државног универзитета у овом граду… Оно што се последњих месеци дешава у Новом Пазару и околним општинама није низ изолованих инцидената, већ убрзана изград­ња паралелне политичке, културне и идеолошке стварности, ус­ме­рене не на суживот, већ на отворену супротстављеност држави Србији… Групе које себе представљају као активисте, цивилно дру­штво или ‘грађанску омладину’, успеле су да искористе протест­ни наратив да у јавни простор убаце потпуно други садржај, на­ционалну искључивост, антисрпску реторику и поруке које више не остављају ни трунку сумње да се ради о озбиљној сепарати­стичкој структури. Када се на улици чује: ‘Видећете како бију Пазарци’, уз паралелно псовање српске мајке и Исуса Христа, то ни­је само вербални ексцес. То је порука да је Србија у тим круго­вима непријатељ, окупатор, нешто што треба поништити. И док се те поруке шире, исте те групе на интернету деле слике ‘брат­ства и јединства’, лажне загрљаје са студентима из Београда, као маркетиншку фасаду која треба да умири јавност”.

А на шта личи то “умиривање јавности”, најбоље је исказала вест објављена на разним порталима, посебно на оним отворено антисрбским, да су “широм Србије организовани протести у знак подршке Пазарцима”, протести који јаловом фаширатском Запа­ду омогућују да “на морско дно потопи” Србску Земљу и без соп­ст­ве­них жртава сатре Живу Србију.

Како тренутно стоје ствари, због стварне незаинтересо­вано­сти Државе Србије не само за вишемесечни терор над Живом Ср­бијом, већ и за његове последице, није сувишно поставити питање колико нам је времена преостало.

Упркос свежим председничким обећањима да “револуције у Србији неће бити”, да се “нико неће силом дочепати власти, нико није јачи од државе”, те да “сви они који су спаљивали, рушили, одговараће и биће кажњени за своја злодела. Србију никад неће моћи да победе”.

Све то притврђује казивањем да ће бити Председник још го­дину и по, да му је њих седамсто (оних који мисле да би били бољи председници од њега) предлагало да уведе ванредно стање (биће да је то овај потписник учинио међу “најпрвијима”, још 23. но­вембра 2024), да не мисли никуд отићи из Србије јер Отаџбину воли више од свега, да га баш занима ко ће доћи на његово место и шта ће предузети “да среди стање” – а не пита се да ли ће, ако се блокадерско дивљање настави до тада, ишта остати од Србије.

И хоће ли бити иједног Србина да прочита шта је то, до Ви­до­ва дне, Председник уписао у књигу како је “победио обојену ре­во­луцију у Србији, јер револуције у Србији неће бити”.

Илија Петровић