Проф.др.Чедомир Антић: МЛАД МАЈОРЕ
Савремена Црна Гора је необична земља. У Бирселу је због њеног безумног, идеолошког фанатизма, беспоговорно прихваћених лудорија воук културе и непримјене русофобије проглавашају „шампионом“ некаквих европских интеграција. Ипак, то је држава која никада није донијела антиауторитарне законе. Она се никад није суочила са својим фашистичким, стаљинистичким ни титоистичким наслеђем – а има их сва три. До 2020. њоме је владао један ауторитарни настављач ранијег комунистичког режима, што ју је чинило последњим острвом хладноратовског свијета – јединим преосталим после Револуције каранфила у Португалији и пада режима Марсела Каетана.
Црна Гора никада није званично отворила досијее политичких непријатеља из времена комунизма. Дубока држава коју су за вријеме Ђукановићевог режима преузели западњаци никада није дозволила суочавање са прошлошћу. Однос према некадашњој „завјетној земљи“ Русије (амбасадора Игњатјева) био је још преверзнији него према „демократизованој“ Италији у којој су се Црвене бригаде појавиле, између осталог, и зато што је већина полицијских префекта шездесетих година на својим мјестима радила и у Мусолинијево вријеме.
Наведите молим вас, када је полседњи пут диктатору заслужном за стријељање десетина хиљада суграђана негђе у Европи подигнут споменик. У Подгорици је прије пар година из опскурности извађена копија једне Брозове статуе и подигнута пред групицом фанатика, црногорских шовиниста и неокомуниста, уз одобравање већине државе елите. Црна Гора је свакако једина држава чији се предсједник извинио због тога што је њена скупштина донијела резолуцију о осуди злочина у два концентрациона логора током Другог свјетског рата!
Црна Гора је једина држава која је „признала“ да је на својој територији током деведесетих година имала „логор“ у коме истина нити један хрватски ратни заробљеник није погинуо нити умро. У Албанцима и муслиманима насељеним крајевима државе одавно су подигнуте многобројне спомен-плоче и друга обиљежја сарадницима фашиста и разним историјским личностима које су се истакле пред вјечношћу робећи и угњетавајући српски народ. Још од Ђукановићевог времена проблем је само Споменик Павлу Ђуришићу, мајору и команданту ЈВуО на простору Црне Горе.
Овом приликом нећу улазити у безводне расправе о томе да ли је командант ког 1943. привремено заробљавају Њемци био сарадник окупатора. Необично је да један колаборациониста од Вермахта отима села и градове. Не бих расправљао ни о злочинима његових трупа над муслиманима – Драгољуб Михаиловић није извршио нити наредио убиство нити једног Хрвата или муслимана, па је опет Баба Рога за просјечно дијете националне већине у Загребу или Сарајеву. Довољно је да кажем да је сразмјера убијених цивила између четника и усташа односно муслиманских милиција у Другом свјетском рату далеко неповољнија по Србе него што је рад из деведесетих био штетан по муслимане. Но, слиједећи аналогију, замислите да је умјесто Насера Орића – који је из Сребренице побјегао и оставио своје сународнике гнијеву непријатељске освете и савезничке некро политике – био рецимо, командант Армије РБиХ, а са њиме и реис. Па да су умјесто двадесет километара кроз српске положаје ишли 400 километара све заједно са женама, ђецом и старцима. Па да су их после тог страшног пута сачекали не само Војска Републике Српске него и ТО Републике Западне Босне Фикрета Абдића, па да су команданта Халиловића – не зна се још да ли искасапили или спалили у логору у којем је убијено бар стотину хиљада муслимана, а да су остатак поубијали припадници треће војске, која је преузела реиса Церића, мрцварила га на путу назад, па му се данас не зна ни гроб…
Замислите такав развој. Није много тешко, историја је крвава, брутална и неправедна. Мало је теже замислити да тих осам хиљада мученика, против којих су ратовали нацисти, усташе и комунисти, данас не могу да добију свој споменик. Када говоримо о ненормалном понашању политичке већине на Цетињу . граду двојице недавних масовних убица – заборављамо масовно стијељање виђенијих људи овог града на крају Другог свјетског рата. Умјесто да се сочие, већински медији у Подгорици уз подсмијех примијете како су их стријељали заробљени, па присилно у партизане мобилисани, бивши четници.
Међу Србима у Црној Гори нема аутошовиниста. Сви они су на путу самомржње постали национални Црногорци. Свакога његове ране највише боле и треба дозволити споменике чак и непријатељима. Пропутујте мало аустријским градићима, па ћете виђети како је у већини на централном тргу витез са шлемом Вермахта. Ја желим да вјерујем да је то туга за погинулим очевима, а не радост због 40.000 масакрираних Козарчана.
У години у којој у Хрватској 13% становништва пјева „градишким месарима“, када руше ћириличне и споменике ратним жртвама са српских гробаља широм Хрватске. Двије године након што је француски амбасадор у Приштини наложио уклањање оригиналне спомен – плоче са српског војничког гробља које је посјетио (!)… у Црној Гори, земљи у којој су јаме са жртвама комуниста и даље необиљежене а нешто не могу да пронађу стратишта на којима су црногорске комунисте убијали четници, на власти је и даље група опортуниста који су попут Мила Ђукановића увијек знали када да клекну и када да – свакоме ко би им могао користити – понуде најмилији дио свог тијела. На српски народ они и даље гледају као на иделану жртву или, у бољем случају, као на користан кусур.
Поучите се национални Црногорци од Срба и Србије. Дозволили смо спомен обиљежје Јаношу Дамјанићу, ренегату који је скривио смрт хиљада Срба па чак тврдио да би се убио ако би то значило да ће са овог свијета нестати и последњи Србин. Учинили смо то да би и ми имали исто право – да чувамо спомен на своје жртве тамо гђе и саме и увијек нису само и искључиво страдалне. Узалуд рушите споменике српским командантима. Докле год се тако будете држали, споменик мајору Ђуришићу биће несрушив. Слободан Јовановић је о генералу Михаиловићу написао следеће ријечи које важе и у овом случају: „За живота он је био гоњен, клеветан, мучен и најзад, уморен. Његово тијело је разнијето на комаде и он нема гроба, али он и даље живи у души српског народа и ту ће живјети увијек док српско име буде трајало.
Проф.др.Чедомир Антић/Политика/083.портал
