Илија Петровић: Само су православни Словени на удару

Олег Платонов (1950), на Википедији представљен као “руски историчар, писац, публициста, демограф и православни мислилац, по образовању доктор економских наука”, у тексту под насловом “Словени против светског зла” објављеном на порталима “Борба за веру” (https://borbazaveru.info/content/view/20756/1/) и “Седма сила” (https://sedmasola.rs/sloveni-protiv-svetskog-zla/), уверава своје читаоце да “све словенске народе уједињује припадност древној словенској цивилизацији”, да су “некада, пре хиљада година (више хиљада година – ИП), словенска племена била део јединствене етничке целине, новонастале словенске цивилизације”, да је, “као резултат историјских катаклизми, наше јединство уништено, јединствени народ се распао на делове, и сваки део је кренуо својим путем”, те да “духовни корени словенских народа проистичу из овог древног словенског јединства, стварајући дубоку генетску и мистичну везу између њих коју ниједан од наших непријатеља не може прекинути”.

Знамо ли да се Словени први пут помињу 491. године (то је установио археолог Карл Готлоб Антон, лужички Србин, 1751-1818), неоснована је не само тврдња Олега Платонова о древности “словенског јединства”, већ и домишљање му да је “из корена древне словенске цивилизације израсло дрво, чија се свака грана пружала у свом правцу”.

Платонов се потрудио да понеку од “сваких грана” на “својим правцима” препозна, а овде ће се, уз претходну напомену да уопште не казује откуд му Словени и због чега се стиди да помене подунавску Земљу Србију, навести тек мањи део његовог умовања:

“Словени су се населили дуж Дунава, где су сада земље Угар­ске и Бугарске. И од тих Словена Словени су се раширили по земљи и називали су се својим именима, где се сваки населио, на ком месту. (Што ће рећи: Кад дођу негде, питају неког староседеоца како се тај крај зове, па кад то сазнају – себе тако назову – ИП). Тако, на пример, једни, дошавши, населили су се на рекама које су се звале Морава и назвали су се Морава, а други су се називали Чесима. А ево још неких истих Словена: Бели Хрвати, и Срби, и Хорутани (Карантанци, преци данашњих Словенаца – ИП). Када су Власи напали Словене на Дунаву, и населили се међу њима, и угњетавали их, онда су дошли ови Словени, и населили се на Висли, и назвали су се Љахи, а од тих Љаха су настали Пољаци, други Љахи – Љутићи, други – Мазовци, трећи – Поморци. Ови Словени су такође дошли и населили се дуж Дњепра и назвали се Пољанима, а други – Древљанима, јер су се населили у шумама… И тако се словенски народ расуо, и по њиховом имену писменост је названа ‘словенска’. Најзначајнији део Словена населио се на територији будућег Руског царства и у почетку постао уједињујући центар словенског света”.

Могао је све то и тако напластити јер није стигао да прочита шта су о томе сведочили неки постарији “другови” који су знали да се, по старом језичком обичају, не­ка земља на­зива према “глав­но­м” народу који ту земљу насељава. Па је, тако, Клаудије Птоломеј (2. век по Христу), последњи од великих хеленских географа и астронома, целокупну територију из­м­е­ђу Ви­сле, Карпата и Волге назвао Сарматија, а Јорданес (6. век, из Доње Мезије, данашње северне Бугарске) каже да од Сармата, односно Ср­ба, по­ти­чу Венети, Ант­и и Сло­вени. Са­ло­мон (умро 920), бискуп из Кост­ни­це/Чешка, у свом корен­ском (етимоло­шком) речнику Mater verborum, Мајка речи, објаснио је да су ста­нов­ници старе Сарматије били Срби, то јест “Сар­ма­ти… који су се та­да звали Сирби”, односно Sarmatae populi, Sirbi. Немач­ки хроничари из средњег века, сви без разлике, словен­ске народе на­зивају Сарматима, а филолог Фридрих Бергман (1812-1887) каже да су “под Сарматима обу­хваћени сви Словени”. Узевши све то у обзир, као и чињеницу да је краљ Алфред (871-901) племена ближа Елби називао Surpe (Serben, Срби), а територију дана­шње источне Пољске и југозападне Русије – Сермен­те, односно Сарматија, Павел Шафарик (1793-1861) рећи ће са сигурношћу да име Сармат није ништа друго до Срб, нај­ста­рији историјски познат уопштени назив за било кога данашњег Сл­о­вена. Мада “критички” ис­то­ричари и да­ље сматрају да су Сармати, и народ и ње­гово име, не­стали крајем 5. ве­ка, Шафарик констатује да је “име Са­р­мата, које ина­че није чисто и у тој форми ни­када упо­требљавано од самих Сар­мата, нестало само привидно, пошто га је… потис­ну­ло језички пра­вилно домаће име Срба, (али и) специјална имена Словена, Леха, Хорв­ата, Чеха”.

Не знајући за то или, можда, не верујући да су Срби имали “право” на сопствену древност, Платонов је свему томе дао словенска обележја, те му се тако и могло десити да у свом не баш обимном тексту, Словене и словенско помене 185 (сто осамдесет пет) пута. Због тога, он је пробирљиво и циљно примењивао оно што је могао прочитати код француског слависте Сипријана Робера (1807-1857) који се пре стоседамдесетак година бавио србском и словенском прошлошћу, србским и словенским вредностима. Наиме, Платонов је из Роберове “школе” прихватио став да “навикли смо да ви­димо седиште словенске моћи само у Русији” а “заборавио” је на оно што је следило: “Али, да­леко од тога, да може да буде искључено из оквира словенских области Подунавље – њихова осовина и сре­диште… Прве словенске масе заблистале су на ве­ли­кој реци… Те џиновске расе најжи­во­творнија артер­ија сло­вен­ског тела, Дунав само је, дакле, сло­вен­ска река”, али је “прескочио” оно главно: Словенима су “претходили” Срби које је Робер назвао почетним народом-мај­ком а њихов језик, србски, је­зи­ком-мајком, због чега би се “требало више бавити Србима, или Илири­ма”.

Платонову је вероватно промакло и да је француски историчар Фистел де Куланж (1830­-1889) бавећи се извесним етнолошким категоријама, у својој студији о праву у државама старога века (1864) устврдио да су Јелини, као новодошли у земљу данас звану Грчка, поробљавањем многобројнијих србских стари­на­ца (према којима су били свирепи, или грки, односно грци, како се може чути у неким ста­ријим го­ворима) постепено преузимали највећи број њи­хо­вих култова, пре свих култ породице, култ огњи­шта, култ брака, култ својине, култ умрлих, и на њима те­ме­љили не само своје наводно првенство на освоје­ним те­ри­торијама, већ и своју будућу цивилизацију ко­јој да­нас сав “културни” свет признаје примат.

Исто, или слично, дешавало се и на Апенинима, па је Павле Соларић (1779-1821) с разлогом пи­та­о – и сам на то одговорио – “ко су уопште и били Грци и Ри­мљани у Европи? По­пут првих европ­ских од­важних истраживача у Амери­ци и другде, ша­чице дошљака из југозападне Азије и северо­и­с­точне Африке, при чему су други прои­зи­шли кроз прве. А ка­ко је говорила читава, ма­кар јужна и средња, дотад насељена Европа? И ни­су ли те шачице, које се на југу силом угне­зди­ше и умножише присва­ја­њем житеља европских, морале и за свој језик присво­јити речи од тих бројних житеља који су се нала­зили међу њима и у њиховој околини, а који нису били ни Грци ни Рим­љани”. Ти “бројни житељи… у њиховој околини” били су Срби или, можда, и неки од народа којима је, у не­ком ранијем времену, неодређено када, “род словен­ски (односно србски – ИП) дао биће и реч”, односно који су се из­двојили из сло­венског, односно србског народа (пошто се Слове­ни пр­ви пут помињу 491. године) и прогласили себе “но­вим народом”.

Тих “нових народа” премного је, а и ми смо сведоци да су се, пред нашим очима, из србског народа испили­ли Хрвати, Бошњаци, Маћедонци, Црногорци… Из ра­нијих времена да поменемо само Немце код којих је чешка научница Хана Скалова пописала, само између Одре и Лабе, и у Чешкој академији наука 1965. године објавила списак од преко дванаест хиљада (12.000) лако препознатљивих србских топони­ма; Немце, али и остале западноевропске народе за које је речено да “имају комплекс Агаре јер знају да су на за­че­љу стварања цивилизације у Европи”, да “духовно празни, оспоравају хришћанско предање, подривају све што чини личност, народну самобитност, полове, уз­раст, трују човечанство” и да, као такви, могу једино би­ти употребљени за нечасне послове, за сатирање оних који су ту цивилизацију засновали.

За сатирање србскога света.

Многи угледни научници на стра­ни пишу, и говоре, да су винчанску цивилизацију (и цивилизацију Лепенског вира) створили Срби, а пре тридесетак година, у потесу Беловоде, недалеко од Петровца на Млави, србски археолози открили су рудник бакра стар око седам и по миленија и, уз њега, камене батове за ситњење руде, пећ за топљење бакра, калупе, кварцни песак, угаљ прикладан да развије температуру око 1100 степени, шљаку, те установили да све то припада винчанској култури старијој од сваке друге за коју свет зна.

Зна свет, али не знају не само “наука” у Србији и поли­ти­ч­ари којима је зла судбина доделила да управљају срб­ском државом, већ, ево, не зна ни Олег Платонов. Да је оној првој стало до знања (то би онда научили и они други), морала би знати и за једно нимало реторичко пита­ње које Николај Фјодо­ро­вич Фјодоров (1829-1903) руски религиозни мисли­лац и фи­лософ, поставља шта уопште постоји у историји пре Јелина и Латина с који­ма, наводно, све почиње, али и за његов одговор да “по­стоји само континуитет вин­чанске цивилиза­ци­је, кул­турне матрице света који је званична наука при­крила, прогласивши га ‘чудом у Јелади’, као да нешто може постати из ничега”.

Из таквог незнања, Платонов је могао рећи да се “свака грана пружала у свом правцу” не знајући да су се Срби, односно преци његових “древних” Словена, разликовали по завичајности, као што се, по том основу, разликују једини данас преостали ДРЕВНИ Срби препознатљиви као Шумадинци, Херцеговци, Црногорци, Крајишници, Бачвани, Сремци… и уз њих Лужички Срби.

Кад му је знање такво, разумљиво је што у реченоме свом тексту помиње Србе свега четири пута:

1. “Пораз Тевтонског реда од стране Александра Невског (1242. године – ИП) зауставио је немачки налет на словенске земље на 700 година, све до Другог светског рата, када су Немци покушали поново да униште словенске народе. Масовно убиство Руса (укључујући Белорусе и Малорусе), Пољака, Срба и Чеха показало је свима да је, као и у време Тевтонског реда, у 20. веку било важно да свет ослободи свој ‘животни простор’ од Словена”;

2. “А ево још неких истих Словена: Бели Хрвати, и Срби, и Хорутани”;

3. “Међу Србима, идеја о уједињењу свих Словена око Русије у заједничком словенском савезу одавно постоји”, због чега су и говорили “нас и Руса триста милиона”;

4. “Јуриј Крижанић (1618-1683), позивао је све словенске народе на уједињење, пишући средином 17. века да је глава свих народа истог племена руски народ, а руско име је зато што су сви Словени дошли из руске земље, преселили се у државу Римског царства, основали три државе и звали се Бугари, Срби и Хрвати”.

Прича о доласку “свих Словена из руске земље” проистекла му је из бесмислице о некаквом наводном србском досељавању на Хелм (данас познатом као Балкан) током шестог и седмог века, а изједначавање Бугара са “свим Словенима” – пун је промашај. Јер, Бугари, као “полуномадски конгломерат племена из централне Азије”, пристигли су на своја данашwа станишта “у 7. веку, удружили се са локалним словенским и славенизираним становништвом, организовали су раносредњовековну бугарску државност и завештали свој етноним модерној бугарској нацији”.

Платонов зна да су Украјинци из те и такве Крижанићеве приче “осмислили” и своју “науку” која “учи” да је “Руска Империја и руска држава настала тек на почетку 18. века”; да је “одлуком Петра Првог (руског цара Петра Великог – ИП) 1721. године, кад је Украјина била окупирана од стра­не Москве, он променио назив своје државе у Русија или Руска Империја”; да је Петар Први “позајмио, заправо украо” украјин­ску историју и украјински идентитет; да је “савремени литератур­ни руски језик створен на основу украјинске граматике и цркве­нословенског тј. старобугарског језика, а 60-70% свих речи биле су угрофинског или татарског порекла”… Са таквим “знањем”, они већ годинама тероришу руско становништво у Украјини за­бо­рављајући да су своју државност стекли баш благодарећи мало царској, а мало совјетској Русији – што неодољиво подсећа на од­нос римокатоличке Хрватске према Србима, на хрватску уљуд­бу, на наводну хрватску повијест, на наводни хрватски језик…

Од такве “науке” није далеко ни Олег Платонов, чему као доказ може послужити и његово уверење да су словенске “ратне” невоље с европским Западом почеле крајем треће деценије 13. века и да су – мада је једном рекао како је “пораз Тевтонског реда (1242)… зауставио немачки налет на словенске земље на 700 година”, све до Другог светског рата, односно до појаве “срамотних хорди Хитлера”. Јесте да су “нападачи” са Запада, које он именује као Англосаксонце (германска племена која су у током 5. и 6. века продрла у Британију и тамо се населила), “изгубили десетине милиона људи”, али они, “упркос огромним губицима и трошковима… настављају свој налет на Исток” и успевају да, у нашим данима, своме “диктату” потчине режиме у Бугарској, Пољској, Украјини, Хрватској, Црној Гори и Чешкој… “Само Русија и Белорусија се држе. Победа Русије у овом рату ојачаће позицију словенског света”.

Причом о потчињавању “у нашим данима”, Платонов збуњује и себе самог. Ако прихватимо да то важи за Украјину, Црну Гору, Бугарску и Чешку, морамо се запитати због чега је у тај круг уврстио Хрватску и Пољску. Добро, можда му се није дало да бар нешто зна о хрватском многодеценијском бављењу геноцидом над србским народом (у складу с оном одлуком римокатоличког хрватског конгреса из 1900. године да до краја 20. века све у Хрватској буде римокатоличко, а све римокатоличко да буде хрватско), али кад у то “коло” сврста и Пољску чији ратници, према писању Милоша С. Милојевића, “за време двогодишње борбе (1848/49) Маџара и вечне им браће и сајузника, а у то време небраће и крвника српских, Поља­ка, …учинише јаде и покоре у земљама нашег народа” а која и данас важи за једну од најогорченијих мрзилаца руских, онда му “словенска историчност”, као и “хитна потреба за уједињењем Словена” – и поред тога што је већ устврдио да “све словенске народе уједињује припадност древној словенској цивилизацији” – пада на испиту.

Видљиво је то из записа да “племићка политичка елита, као носилац сарматске идеје изабраности и ‘католичке’ догматско-репресивне, тоталитарне нетрпељивости, не само да је осујетила овај уједињујући пројекат, већ је накнадно и предодредила слом своје државности”.

Да не би било забуне, Платонов је “исто то, само мало друкчије”, поновио и у своме наредном пасусу: “Пољска владајућа класа – племство, веровала је да племство има посебне етничке корене – сарматске, а не словенске, попут ‘кметова’ и ‘стоке’ (како су називали Малорусе и Белорусе). Пољско племство се прогласило ‘чуварима митских сарматских врлина’. Пољски месијанизам је достигао невероватне размере. Пољско-литвански комонвелт је представљен као нека врста идеалног простора – државе (’златна слобода’), конфесионалне (католицизам), националне (изабрани народ). То је тврђава, позвана да се брани од пагана, тј. од Татара и Турака, од расколника, тј. Московљана и украјинских и запорошких Козака. Положај пољске елите је у великој мери штетио словенском јединству”.

Гомила беспослица исказана лепореким “знањем”, овенчана тврдњом да је “словенски мир” настао заустављањем немачког налета на словенске земље – трајао 700 година, све до појаве “срамотних хорди Хитлера”.

Ајде што није знао да је Ватикан стално подстичући угарску државу да допринесе поримљењу Хелмског полуострва, од “његове” 1242. године покренуо подоста крсташких ратова против православних Срба (све до 1407), највише по Босни и Далмацији, два пута против цара Душана и једном против цара Уроша.

Није знао ни за Ракоцијев устанак против Хабзбуршке монархије (1703-1711), током којег је, према писању маџарског историчара Игнаца Ачадија (1845-1906), у Бачкој и Ба­рањи изгинуло, највећим де­лом по­кла­но, око 120.000 Срба; то “узгред” јер је Ракоци поручивао да, “ако нам Бог благо­сло­ви наше оружје, коначно ћемо их (Србе – ИП) искоренити у на­шој ма­џар­ској отаџбини”.

Није знао ни да је марксенгелсовски Комунистички манифе­ст из 1847. године заснован на геноцидној замисли о уни­ште­њу србског и ру­ског народа. Енгелс је, наиме, до­казивао да су Јужни Словени (што се нај­чешће може чи­тати као Срби) “нужн­о контрареволу­циона­р­ни”, да је историја осудила “ре­а­к­ционарне” Србе на нестанак с ис­торијске позорни­це, Маркс је тврдио да “ако би фи­зички било могуће одвући Србију на сред мора и по­то­пити је на дно, Ев­ропа би постала чистија”, док су обо­јица “знали” да је остварена “ре­волуционарна” па­ро­ла са саме средине фебруара 1849. године, која је по­зивала на физичко, или биолошко, уништење Словен­ства: “Нека тада бу­де борба, ‘неумољива борба на жи­вот и смрт’ са Словен­ством; бор­ба до истраге и бе­зоб­зирни тероризам”.

Није знао ни да је опстанак србског народа у краје­вима северно од Саве и Дунава, током маџарских “револуционарних” зби­вања (1848/49) био доведен у питање. Видимо то и из писања загребачког Slavenskog juga који је 11. августа 1848. године детаљно извештавао да “цио свиет већ чује, да се рат за народ­ност између Сербах и Ма­ђарах повео, и да керв на рат­ном попришту те­че… Али без сумње сваки ће се сгро­жити, кои иоле човиеча­н­ства у себи има, кои је иоле кадар поште­но ми­слити и чувство­ва­ти, кад чује, да Ма­ђари ратујући са Серби­ма та­кова окрутничтва, такова беззакоња чине, какова само нај­ди­вљи барбари чини­ти могу, и какова се још од вриемена сри­ед­њег ви­ека у Еуропи чула и дого­дила нису. Само ниека да назна­чи­мо, па ће из ових свиет лако и на све остало закључење извести и знати моћи, какови је ово ужасни рат, у ком Мађари на коначно изстре­б­љење Сербах иду… Мађари свуда као најокрутни­ја зви­ерад са Сербима поступају… и чине, што је учинити кадро нај­суровије биеснило раз­јареног дивљака… Они сербске куће пале… у куће серб­ске улазе, ту сербске жене и кћери на очиглед родите­љах и супругах њихових безчесте, и док једни скотске страсти своје задовољавају, други њихове људе убија­у, каише им с леђах скидају, и свако барбарство, које су измислити кадри, чине, диеци малој очи ваде, на полак пресиецају их, полови­не по улицами носећи псима ба­цају, а на послиедку пошто тако звиерске јарости своје задовоље, опљачкају куће и запале… И то све чине… под уредном командом… из чега се види, не са­мо да вла­сти радо гледе и ободравају изтребљење сербског наро­да, него да је то нарочито и изречно наређено и заповие­ано, и да се по једном особитом плану води”.

Није знао ни да су Маџари, ако већ нису успели да Ср­бе из крајева северно од Саве и Дунава “револуционарно” ун­и­ште, покушали су то да 1910. године учине ад­ми­нистративно. Наи­ме, више пописивача у угарском попи­су из 1910. године, касније је сведочило, “под по­нудом заклетве”, да су “строг налог добили, да сва­ки ста­новник који је и нешто знао ма­ђарски, као Мађара уве­демо у по­писни арак, ма да ни по пореклу, ни по народ­ности ни­ти је он, нити његова породица никад Мађари нису били. Што више десило се многих случајева, да је читава по­родица као мађарска уведена у пописни арак, премда један део по­родице ништа није разумео мађар­ски”.

Није знао ни да је Аустрија 1914. године ушла у Велики рат са јединим циљем да уништи Србију, охрабрена поруком папе Пија X (1835-1903-1914, 20. август) да он “и курија виде у Србији рак који ће мало по мало продрети до ср­жи монархије и који ће, ако му се даде време­на, изгри­сти га сасвим… Зато, исто тако као што је директна потреба за Аус­тро­-Уга­р­ску, због њезиног сопственог опстанка, да уклони из свог склопа, ако треба и силом, ово разорно зло, исто тако је потребно за ка­толичку цркву да учини и одобри све што се може учинити да по­служи томе циљу”.

Кад већ то није знао, није знао ни да се на истој “линији” нашао и Пијев наследник Бенедикт XV (1854-1914 -1922), из­ја­вом да “Срби православни и Србија има да нестану са лица земље”, а остало му је непознато да је и Немачка подстрекивала Аустрију на рат. “Србија је пристала на ултиматум, али то није било довољно”, она је притискала “да буде рат… да Србија мора бити масакрирана”.

И није знао да је Ен­гле­ска све време Великог рата, почев од кри­зе настале Са­ра­јевским атентатом, била непријатељски рас­по­ложена према Србији. Тамо се о Србима писало и говорило најруж­није, уз упо­требу и оне Марксове “мисли” о њи­ховом потапању на морско дно; и штампа, и полити­чари, и генерали свесрдно су се трудили да искажу солидарност с аустроугарском и ватикан­ском наме­ром да се србски народ и србска држава избришу с ев­роп­ске карте.

Није знао ни да је Адолф Хитлер (1889-1945?) веран соп­ственој мисли да “сва дела имају смисао, па и зло­чин”, уочи Другог светског рата поручио Немцима из­ван Рајха да су они “данас можда нај­важнији део немачког народа… Кад Немачка побе­ди, ваша ће задаћа бити да у свим под­јар­мљеним зе­м­љама будете тутори, који ће туторску власт вр­шити у име немачког народа. Ви ћете у моје име управљати зем­ља­ма и народима у којима сте сада покорени и пот­лачени… Најмање што можемо учинити је то да спречимо даљи при­лив словенске крви…. Зато је наша дужност да истребимо народе… Ако имам сна­гу да без икакве гриже савести пошаљем у смрт цвет немачке омла­ди­не, зар онда немам право да уништим милионе ове инфериорне расе, која се множи попут гамади. Ја их нећу све поубијати, него спречити да се множе, а зато ћу мужеве раставити од жена… То ће бити планско уништавање народа. Јед­на од најважнијих задаћа немачке политике у будућ­ности биће та да свим средствима спре­чи даљи пораст словенских народа”.

Није знао ни да немачки ваздушни напад на Београд 6. априла 1941. године (када је погођена и Народна библиотека и у њој уништен велик део књижног блага) не треба сматрати осветом за 27. март и одбијање Тројног пакта, био је то планирани злочин геноцида над србским народом. По правилу које је, једном својом изреком, поста­вио сам Адолф Хитлер: “Народ коме уништи­те споменике, за две генерације престаје да постоји као народ”.

Није знао ни за комунистичко-­ус­та­шки споразум из 1935. го­дине да ће обе стране, и комуни­сти­ч­ка и уста­шка, заједнички, свим располо­живим сре­дстви­ма, “свесни тежине свог положаја, који дола­зи од заједни­чког непријатеља: сваке Југословенске владе и Српског на­ро­да, као носиоца српске хегемоније (надмоћно­сти) и подржава­оца сваког режима, који спутава, смета и ту­пи народ”, радити на рушењу и конач­ном уништењу Кра­љевине Југославије. Како то у сп­о­разуму стоји, “вођство Југо­cло­венске Комунистичке стран­ке… признаје, да кому­ни­зи­ра­ње Балканског полуострва не може доћи док се не сломи кич­ма српства и православља”, те да се “униште­њем свега што је српско и пра­во­славно утире терен за комунизирање Југославије и Балкан­ског полуострва”. А кад је већ “текао” рат, Други светски, партизанска врховна команда издала је, крајем децембра 1941. године, наредбу подређеним командама, под претњом смртне казне, да се “против окупатора комунистичке јединице не могу бори­ти, зато што је окупатор и сувише јак, што је способан и спреман да уништи једним замахом нашу целокупну организацију, ако то интереси буду захтевали, исто као што би… и са усташама бесмислено било са наше стране да се води ма каква војна акција с обзиром на њихово модерно наоружавање од стране окупатора, а друго што усташе у овом по нас згодном времену истребљују српски народ који је у огромној већини против нас… Четници су наш први непријатељ, против кога треба употребити сва могућа и немогућа средства ради њиховог уништења, јер на други начин њихов отпор не може се сломити”. Пет недеља касније, та је наредба “операционализована” геноцидним налогом неким локалним командантима у Црној Гори “да одмах без размишљања и тражења неких додатних објашњења под хит­но организује напад на васојевићко племе јер су они велики – Срби. Њих треба најстрожије казнити убијајући све редом, све за кога се зна да није за нашу идеологију. Не руководећи се на пол и старост, жене и дјецу, не питајући никога за кривца. Куће конфисковати, а потом запалити, стоку заплијенити”. Таква комунистичка “ослободилачка” борба потпуно се уклапа у већ наведену марксенгелску манифестну логику, а њен резултат, непосредно по окончању рата, исказала је Србска православна црква податком да је ратни мањак србских душа износио 2,400.000 (два милиона четиристо хиљада) – од чега само у хрватском логору у Јасеновцу најмање 700.000 (седамсто хиљада). Да не помињемо како је Хрватска, са благословом и под надзором своје цркве (или је­ре­си), римокато­личке, у дечјим концентрационим логорима “угостила” око 110.000 (сто десет хиљада) србске деце, али је остало непознато колико их је тамо побијено или умрло – до сада су утвр­ђена имена и адресе за око 33.000 малих лого­раша. Када се томе дода и 586.000 (петсто осамдесет шест хиљада) побијених Срба током првих шест послератних година, онда је сасвим разумљиво што се, деценију касније, комуноусташки предводник броЗЛО (1892?-1980) похвалио вајару Ивану Мештровићу (1883-1962) да је Србе та­ко уништио “да за педесет година неће знати ни ко су, а за сто го­дина неће постојати”.

И, наравно, није знао да ће се нарученом диверзијом на железничкој станици у Новом Саду (1. новембра 2024) срушити некаква надстрешница и усмртити шеснаесторо лица, нити је могао претпоставити да ће све то иазвати вишемесечне протесте по целој Србији. Кад је већ тако, не може му се ни замерити што није ни помишљао да у своју причу “уведе” труд ововременог фашикратског, обезљуђеног Запада, и европског и америчког, да подмићивањем онога круга који се “високоучено” назива телегенцијом, понајпре унезверитетском у виду којекаквих анационалних а ћифтинских ректума, дркана и профукњора приправних да невину и наивну младеж поверену им на васпитање и образовање, наведу да на неоружан начин – уличарским рушењем на легалан начин изабране власти – обаве оно што дванаествековни претходници данашњих фашикратских Западњака нису успели бројним оружаним поступцима геноцидне природе.

Платонов је понешто од овога могао сазнати да је, на пример, “Sputnik Србија”, иако повремено обавештаван о неким довде изложеним појединостима, у страху од истине избегавао да ишта објави и руском читалишту, посредно, стави на увид.

Да је све то знао, или понешто од тога, Олег Платонов у своме тексту не би Србе поменуо свега четири пута, чинио би то много чешће, макар и на штету многопомињаних Словена и словенског.

Али је зато пропустио, ко зна због чега, да у онај “празни, неналетни” седмовековни период уврсти чињеницу да је Америка финанси­рала Ја­пан да уђе у рат 1905. и да Русију нападне с и­с­тока, а потом и ДругаЛењира да 1. маја исте године покрене ре­волуцију. Ти су догађаји тек донекле успели да ослабе Русију, али не и да ус­поре њен економски успон: ДругЛењирова побуна је слом­љена и он је побегао у Швајцарску, Троцки се нашао у Амери­ци, а Стаљин у Си­биру. И пропустио је Олег да у своме тексту саопшти бар неки од података које је Ралф Еперсон (1937) унео у књигу „Невидљива рука : Увод у историју завере“, Београд 1999:

“Западне државе су током Првог светског рата желеле разарање, по сва­ку цену, савезничке Русије: и Америка, и Француска, и Брита­нија. У том науму им је помогла и непријатељска Немачка. То се доказује на основу слања ‘револуционара’ у Санкт Петер­бург из Швајцар­ске и Америке, а преко Немачке и Шведске. Из Америке је кре­нуо бродом за Шведску Лав Троцки (правог име­на Лејба Брон­штајн – ИП), с 275 својих следбеника… Амери­кан­ци су му дали 10.000 долара (огромна сума за 1917. годину), а у Шведској га је чекало много више новца у једној банци. Да је овим руководила Влада САД, а не неке тајне организације (ка­ко многи ‘познава­о­ци’ тајних друштава пишу), види се по томе, што су канадске вла­сти откриле код Троцког доларе у једној успутној луци, ухап­силе га и новац му одузеле. Интервенисао је амерички председ­ник Вудроу Вилсон (1856-1924 – ИП) и тражио од Владе Ка­на­де, да се Троцком вра­ти новац и да га укрцају на брод. Узалуд су била упозорења ка­над­ских државника, да Троцком и друговима треба спречити одла­зак у Русију, да тамо не би изазвали гра­ђански рат и тако помогли непријатељској Немачкој, која ће, тада, убити више канадских и америчких војника и официра. Овакви покушаји Канађана су пропали, јер је Вилсонова ад­министрација направила притисак на Владу Канаде, да осло­боди Троцког и његове следбенике и да их пусти да отплове за Русију”.

Да тамо изведу “октобарску револуцију” (1917), уз налог ДругуЛењиру да у Централни комитет Комунистичке парти­је Русије уведе 90% Јевреја, како би Руси могли после “1000 го­дина писати да су им Јевреји разорили државу и побили станов­ни­штво… а (за то) неће оптуживати Владу Сједињених Америч­ких Држава”. Било како било, према једној студији америчког Поткомитета за унутрашњу безбед­ност, по­л­у­ве­ковна комунистичка владавина смањила је руско стано­в­ни­шт­во за “најмање 21,5 милион људи” погубљених или умрлих у ло­го­рима Совјетског Савеза. А можда и више јер аутор тог изве­штаја “твр­ди да је његово предвиђање конзервативно и да реал­на број­ка износи чак 45 милиона”. Неким Американцима се чинило да је и то премало, а Харију Труману (1884-1972), првом аме­ричком председнику по­сле Другог светског рата, “омакло” се, без обзира на све ствар­не или претпостављене жртве, да каже како се “Русија издигла из мрачног доба тек 1917”.

Пошто се уверио у успех своје и немачке лењотроцке “рево­луционарне” мисије, Вилсон је 8. јануара 1918. године пред аме­ри­ч­ким Конгресом и Сенатом прочитао своју поруку нацији, односно своје услове за склапање мира, познате под називом Про­грам од 14 тачака. Програм као програм, довољно неодре­ђен и уоп­штен, што се не може рећи за шесту тачку која гласи:

“Са руске територије евакуисаће се све стране војне снаге, та­ко да ће, уз најбољу и најслободнију сарадњу других народа све­та, Русија имати прилику да слободно, неспутано и незави­сно од­реди правце свог политичког и националног развитка. Са уређе­њем које себи сама одабере, Русији ће бити обезбеђен ис­к­рен при­јем у друштво слободних народа; при томе, она може ра­чунати на сваку по­моћ која јој буде потребна и коју за­же­ли. Не доводећи то у везу са својим интересима, нације-по­сест­риме пружиће доказ своје слободне воље и сопствене инте­ли­гентне и несебичне сим­патије према Русији и њеним потре­бама”.

Овом тачком, најопширнијом у свом Програму од 14 та­чака, Вилсон указује на стварни значај своје ратне победе про­тив Ру­сије, победе извојеване у специфичним условима: Сједи­њене Аме­ричке Државе водиле су свој рат, оне су избегле да за­раћене ан­тантне силе у Великом рату назову својим савезни­цима јер им се ратни циљеви нису поклапали.

Најважнији, ако не и једини амерички циљ, и Вилсонов као америчког предводника, био је да се оствари многовековни труд западног света усмерен на стицање некога “вишег” места на оп­штељудској лествици, те да се униште стварни творци људ­ске ци­вилизације – од старине Срби, касније “унапређени” у Словене, оне православне у које спадају и Руси чију Земљу понајлепше и најтачније изговарају Енглези – РАША, називом које указује на њихову србску древност.

Уза све то, Олегу Платонову ни у примисли није било да се бави паролом Вудроа Вилсона о праву народа на самоопредељење, “избаченом” средином фебруара 1918, “као императивним начелом акције које државници могу игнорисати само на сопствену штету”, паролом којој је у Совјетском Савезу после октобра 1917. а у Југославији после 1945. године, придодато и право на отцепљење – “право” које је, временом довело до распада обеју тих државних заједница, али зато право које Вилсону ни у примисли није било да би се могло применити у “његовим” Сједињеним Америчким Државама.

Илија Петровић / Васељенска