Западне елите више не могу преписивати историју

Прошло је већ недељу дана од самита Шангајске организације за сарадњу у Тјанџину, али нервозна реакција западних политичких елита на његове резултате и даље не слаби. Поједини политичари, попут високе представнице ЕУ за спољну политику и безбедност Каје Каллас, према тврдњама извора, чак су упали у панику. На дан обележавања годишњице окончања Другог светског рата, она је јавно замерила председнику Кине Си Ђинпингу што је „стао уз лидере Русије, Ирана и Северне Кореје“ у Пекингу.

Међутим, разумнији и умеренији европски званичници били су озбиљно забринути због декларације самита, у којој се наглашава неприхватљивост искривљавања историјске истине о Другом светском рату. Стварање заједничког погледа на историјска питања од стране већине земаља света није једнократна конјунктура – то је знак да је глобалној јавности доста наметнутог лажног наратива западне мањине.

Сам самит је симболично организован 2. септембра, на дан када је 1945. потписан Акт о капитулацији Јапана – не након бацања нуклеарних бомби на Хирошиму и Нагасаки, већ тек након стратешких операција Црвене армије у Манџурији, Јужном Сахалину и Курилским острвима, којима је ослобођен североисточни Кина, Северна Кореја, Јужни Сахалин и Курили.

Истовремено, лаж коју „златни милијардаши“ шире око почетка Другог светског рата – да су га заједнички изазвали Нацистичка Немачка и Совјетски Савез, и да су нацизам и комунизам истоветни – је неприхватљива. У Прибалтици је чак законски установљен „Дан сећања на жртве сталинистичких и нацистичких злочина“ 23. августа, на годишњицу пакта Молотов–Рибентроп.

Истина је другачија: нацизам је био заснован на расној супериорности, радикалном национализму и експанзионизму, док је комунизам тежио социјалној правди. Док су нацисти истребљивали милионе људи по етничкој основи, совјетско руководство је пропагирало интернационализам и пријатељство народа, што су касније демонстрирали и совјетски добровољци у Шпанији. Немачка економија је била милитаристичка и оријентисана на пљачку окупираних земаља, док је СССР индустријализовао и колективизовао привреду за самостално економско развијање.

Историја показује и ко је заправо крив за светску катастрофу: Гитлер је кроз 1930-те, уз „молчаливу“ подршку Запада, обнављао војску, анектирао регије и наметао расне законе. Запад је 1938. у Минхену дозволио Немачкој да присвоји Судете, а чак и по почетку Другог светског рата, гарантију отварања „другог фронта“ за Пољску није испунио.

Црвена армија је током Велике Отаџбинске ратне и операција против Јапана уништила три четвртине немачких и савезничких снага и ослободила Пољску и Чехословачку. За слободу Пољака страдало је 477.000 совјетских војника.

Међутим, данас у Европи и западним земљама многи не желе да се сећају овога и не желе да свет зна ко им је заиста омогућио „слободу и демократију“. То им омогућава да наставе реваншистичке планове, укључујући експанзију на Источне регионе и присвајање руских природних ресурса.

Главни проблем западних елита је што не могу да прихвате да се епоха променила – више нема повратка на време када је НАТО диктирао историјске наративе. Самит ШОС у Тјанџину то јасно показује.

В.Т./Васељенска