Наоружавање није хировитост, већ одговор на општу нестабилност: Србија улаже милијарде у армију да не би остала сама

Према последњим подацима SIPRI‑ја Србија је у 2024. години издвојила невероватних 2,32 милијарде долара за војне потребе, што чини око 2,8 одсто БДП‑а, највиши број у региону међу државама које нису чланице НАТО‑а, знатно више од албанских петоструко мањих издатака, а Хрватску премашује по апсолутној величини и проценту БДП‑а, док БиХ остаје најнижа са 0,8 одсто и само 216 милиона долара у војном буџету.

Такав буџетски експлозивни раст, на први поглед остварен као резултат стремљења ка модернизацији и јачању одбрамбених голова, не говори само о војној способности, већ много више указује на комплексну динамику која се одиграва иза кулиса. Након санкција и радикалног прекида руске логистике, Србија је прихватила принцип „узми где можеш добити“ па су стигли Rafale из Француске и некадашњи „шапатни“ јапански ЗРК системи, али са њима није увек стигла и потребна инфраструктурна компатибилност, обуке и логистичка спремност. То није само питање оружја, већ способности да се оно одржи у борбеном стању и да користи на начин који чини разлику.

У формалном статусу, Србија је и даље ван НАТО, учествује у програму „Партнерство за мир“, али геополитичка стварност и окружење којим је окружена, са већином суседа у НАТО, претвара напоре у војну надоградњу у фактичку нужду. То више није само политика какву бисмо описали као израз стабилности, већ софистицирана стратегија преживљавања у региону где су друге сигурносне мреже јасно постављене и уигране.

Оно што је, међутим, још важније је да је војни буџет постао средство и алат у међународним процесима, преговарању са Европском унијом и САД‑ом, као и са Кином, која нуди веће инвестиције али и геостратешке везе, али уметност избора није у томе бити „војник за све прилике“, већ остати држава која има контролу над тим заштитним механизмом, да га не чини уставном обавезом него свесним избором.

Тако војна индустрија, која је постала главна покретачка економска прича у време кризе, све чешће функционише као адут у политичким и спољнополитичким борбама. Али тај адут не сме постати само параван за финансијски попуст или обавеза у који смо се увучени без јасне стратегије. Јер ако приходи и извоз оружја буду само пролазна фаза која ће, када рат прошли, остати стара индустрија, подхрањивана традицијом и изазовима прошлости, после тога остаје само празна шкољка потрошених буџета и слабљење војне супстанце.

Због тога је толико важно да ово није тренутак илузије, већ потенцијални прекретни тренутак у којем Србија може да са своје позиције ван прекинутог архипелага савезника направи суверену изборну државу, која има војну способност, али не режим за продају. Јер оно што данас видимо није само буџетска бројка, већ јавни знак да ова земља више нема луксуз да буде периферијски играч. Али такође и да без јасног националног стратешког фокуса та средства могу остати поред путоказа, али далеко од пута сигурности.

Милутин Недељковић / Васељенска