Пицула, Босанац и Бартулица као главни ослонац прозападним опозиционарима у Стразбуру

Група домаћих прозападних опозиционих представника неког имагинарног народа, у Стразбуру се обраћа европским институцијама са захтевима за санкције против сопствене државе, не можемо, а да се не запитамо, ко су људи којима се обраћају, чију подршку траже и на шта заиста циљају? Јер, свако ко прати политичке токове у Европском парламенту зна да су управо они које опозиција велича као савезнике, најгласнији заговорници антисрпске политике у региону, људи чија је каријера изграђена на оцрњивању Србије, њене историје, и њеног народа.

Тонино Пицула: „Олуја“ као образац, не као злочин

Један од најутицајнијих актера у том кругу је Тонино Пицула, хрватски представник у Европском парламенту, који не само да отворено релативизује страдање Срба током операције „Олуја“, већ тај војни подухват велича као пример политичке зрелости и „националног прогреса“. Уместо да препозна трагедију у егзодусу више од 200.000 људи и стотинама убијених, он то назива „кључном акцијом“ и „путоказом“. Као дугогодишњи европски званичник, Пицула је Србију редовно описивао као реметилачки фактор у региону, не марећи за историјске нијансе, већ градећи слику у којој је кривица унапред дефинисана и не прелази границе српског народа.

Гордан Босанац: идеолог без компромиса

Сличну позицију заузима и Гордан Босанац, који се у својим јавним наступима не либи да Србији наметне искључиву кривицу за све што се дешавало деведесетих. За њега, дијалог је непотребна категорија. Уместо тога, он захтева безусловна признања, извињења и прихватање западне интерпретације историјских догађаја. У том наративу нема места за српске жртве, нема контекста, ни одговорности других актера. То није политика која води ка помирењу, већ концепт који продубљује поделе и искључује било какву равноправну позицију Србије у међународним односима.

Стефан Бартулица: судија без суђења

Хрватски политичар Стефан Бартулица иде корак даље, директно поручујући да Србија мора „признати агресију на Хрватску“. За њега, „Олуја“ није злочин већ самоодбрана, а свака другачија перспектива се одбацује као „релативизовање истине“. Он не тражи истину, већ осуду – по могућству без одбране, без права на реч. За Бартулицу, Србија није партнер у дијалогу, већ субјект који треба да буде кажњен.

Када се од таквих тражи подршка – питање је кога се заправо погађа

Управо ти људи, који деценијама Србију третирају као негативца у свакој могућој ситуацији, сада добијају простор од домаћих опозиционара да буду савезници у борби за, како тврде, демократију. Али санкције које се траже неће погодити власт, неће угушити политички елитизам нити променити уставни поредак. Погодиће народ, раднике, пољопривреднике, мале привреднике, студенте и пензионере. Погодиће домаћу економију, извоз, цене хране и енергената. Најсиромашнији ће први осетити последице европских казни. Али то, изгледа, није тема о којој се говори у Стразбуру.

Уместо да институционалну борбу воде у парламенту, на изборима, у медијима и на улицама своје државе, део опозиције одлучио је да изађе пред најгласније противнике сопственог народа, и да им понуди улогу савезника у политичкој освети.

Јер када се за савезнике бирају они који Србију виде као проблем, а не као део решења, онда борба за демократију губи свој смисао. Онда то више није политички дијалог, већ директан удар на државу.

Никола Вуксановић / Васељенска