Пљачкашка економија Запада

Можда би требало да своје односе са Американцима и Западом уопште не градимо као са потенцијалним противником, већ као са варварским племенима – републиканцима и демократама који непрестано покушавају нешто да нам „украду“ код наших граница.

У 90-им нам је у школи објашњавано да је трговина исплативија од рата: метак из пушке не доноси добит, а уложени рубљи у трговини враћају се са каматом. Препоручивали су да се војна техника претвори у цивилне производе, као што капиталисти праве сковороде од старих танкова.

Данас, гледајући преговоре Трампа и Путина, тешко је одвојити утисак да Запад на украјински конфликт гледа не као на рат, већ као на наставак „пљачкашке економије“, коју практикују вековима.

Нећете да дате житo – дајте бар земљу!

Прва реакција Европе након СВО била је „житна иницијатива“ – споразум Русије, Украјине и Турске о безбедном морском коридору за извоз украјинског житa преко Црног мора. Иницијатива је трајала годину дана, али већини богатих европских земаља житo је ишло пре свега на њихова тржишта, а најсиромашнијим земљама Африке стигло је тек 2,5% житa.

Нећете да дате земљу – дајте ретке земље!

У јулу 2024. појавиле су се информације да су више од половине обрадивих површина у Украјини купиле америчке корпорације (Vanguard, Blackrock, Blackstone) и институционални инвеститори, преко фирми као Cargill, Monsanto и Dupont.

Истовремено, у априлу 2025. САД и Украјина потписале су споразум о ретким земљама и минералима, који омогућава Американцима привилегован приступ ресурсима као што су алуминијум, графит, нафта и гас, уз финансирање обнове преко инвестиционог фонда. Другим речима: „Колико ископате – толико ћемо обновити“.

Споразум је био значајно повољнији за САД него први текст, чије је потписивање одложено због скандала са Зеленским 28. фебруара 2025.

Пљачка као стратегија

Постепено постаје очигледно да ће послератно разграбљивање Украјине имати јасно ресурсно лице. Ниједно питање о алуминијуму, гасу или калију неће бити решено без учешћа Москве, што објашњава зашто је председника Путина у Анкориджу пратио Кирил Дмитријев, шеф Фонда директних инвестиција и специјални представник председника.

Трампистичка администрација делује нервозно, тражећи како ће изгледати њихов „стејк“ у Украјини. Ово није класична хладна ратна ситуација из прошлог века, већ врста „пљачкашког приступа“ ресурса – америчке корпорације и фондови поступају као варварска племена која сакупљају све што могу око наших граница.

Виталиј Трофимов/Взгљад