ПОЛИЦИЈА ЗА ДРЖАВНИ УДАР! Тужиоци под контролом Загорке Доловац и НВО стварају паралелни безбедносни апарат по налогу Брисела!

Од када је иницијатива Проглас крајем 2024. представила програм „Мере за дан после“, у коме се залаже за формирање тужилачке полиције, постаје све јасније да овај предлог није спонтан производ унутрашњег институционалног развоја, већ корак ка даљем институционалном развлашћивању државе. Кључне формулације тог предлога преузете су дословно из публикације Центра за правосудна истраживања (CEPRIS), организације која ужива континуирану подршку страних влада и фондова, пре свега преко сарадње са Београдском отвореном школом и амбасадама земаља ЕУ.

У публикацији „Корак ближе ка тужилачкој полицији“ CEPRIS формулише модел по коме би делови полиције радили искључиво под командом јавних тужилаца, без икаквог оперативног утицаја извршне власти. Формално би припадали МУП-у, али без икакве контроле министра или полицијских старешина. У суштини, ради се о стварању паралелне полицијске структуре која би функционисала изван домашаја политичке и институционалне одговорности.

Овај модел подржан је од стране више политичких актера који делују као експонирани канали утицаја западних центара моћи, Странке слободе и правде, Народног покрета Србије и појединих посланика који су отворено заговарали тзв. транзициону власт по узору на пржински модел из Северне Македоније. Управо се северномакедонски случај све чешће узима као модел за примену у Србији, што указује да није реч о домаћој иницијативи, већ о већ испробаном сценарију институционалног преузимања власти ван изборног процеса.

У међувремену, румунски DNA модел, са Лауром Ковеши као симболом, интензивно се промовише у домаћим медијима. CEPRIS, у својим јавним наступима, инсистира да је тужилачка полиција нужна како би Србија испунила европске стандарде. Међутим, управо такав наратив прикрива чињеницу да су поједини делови правосуђа, под окриљем псеудо-реформи, већ потпуно измештени из уставног система и све чешће делују као извршни органи спољне политике Брисела.

Увођење тужилачке полиције уклапа се у концепт тзв. „оперативне независности“ полиције, коју Европска комисија наметљиво захтева у преговорима из поглавља 23 и 24. Али, док се та независност на папиру представља као правна реформа, у пракси значи издвајање сектора безбедности из националне надлежности и пренос кључних инструмената државне принуде у руке структура без демократског легитимитета.

Проблематично је што CEPRIS у овом процесу наступа не као неутрални истраживачки центар, већ као активни оператер геополитичке агенде, која подразумева слабљење извршне власти, фрагментацију унутрашњег система безбедности, и стварање правосудне касте која не полаже рачуне домаћој јавности. Путем реформи које искључују грађане из одлучивања, држава се реконструише према моделу технократске управе под мониторингом Брисела, уз смањену улогу парламента и бирача.

Истовремено, CEPRIS у јавним наступима настоји да сву одговорност за неуспешну борбу против корупције пребаци на полицију и извршну власт. При томе се игнорише статистика која показује драматично повећање броја застарелих предмета у судовима. Подаци о губитку поверења у правосуђе, као и исплате одштета грађанима због повреде права на суђење, систематски се прећуткују.

Цео процес прати уставна трансформација тужилаштва, од 209. године до амандмана из 2022. године, тужилаштво је добило самосталност не само у односу на извршну власт, већ и унутар сопствене структуре. Укинута је хијерархија, поједини тужиоци добили су статус независних актера, што отвара могућност за формирање правосудне олигархије, затворене, политички мотивисане, и добро умрежене у глобалне идеолошке структуре.

Преко CEPRIS-а и сродних НВО, тужилаштво се све отвореније позиционира као алтернатива изабраној власти, са отвореним претензијама на контролу сектора безбедности. Стварање тужилачке полиције било би последњи корак ка потпуној реализацији правосудне контроле над апаратом принуде, без демократске везе са грађанима, без надзора, без одговорности.

Уз подршку ЕУ фондова, медијску логистику и домаће политичке партнере, пројекат тужилачке полиције постаје више од правне иницијативе. Он постаје инструмент стратешког преузимања суверенитета, у коме би државна власт, она која је легитимно изабрана, али и она која је уставно дефинисана – остала само у техничкој улози, док би кључне полуге силе и контроле биле пренете у руке оних који одговорност не полажу грађанима Србије, већ страним центрима утицаја.

Софија Марић / Васељенска