Богословље глиненог точка: Шта време значи за хришћанина
14.септембар је дан црквеног Новолетја. Размишљамо о природи времена, његовој субјективности и томе како Божији Промисао делује у нашем животу.
Време – Божје стваралаштво
Време је као глинени точак у рукама Небеског Мојстра. Не можемо једноставно ставити ознаку „почетак“ или „крај“ – као да покушавамо да убодемо штап у бурну планинску реку.
Време је Божје стварање, попут свега осталог, али има своје посебности.
Прво, време постоји само у садашњем тренутку. Нема га ни у прошлости, ни у будућности. Прошлост живи у нашим сећањима – људи и човечанство памте оно што желе, али сећања су пролазна и често непоуздана. Историја је такође тумачење, а не апсолутна истина – пишу је победници и она служи садашњем разумевању.
Будућност, пак, није стварност већ машта, снови или страхови. Време је само овде и сада. Наше мисли о прошлости или будућности постоје само у нашој свести. Ово је важан духовни принцип: нема увређености или страха ако избацимо мисли које их стварају.
Време као лично искуство
Друго, чак и „сада“ време зависи од нашег ума. Научна дисциплина хронобиологија показује да унутрашњи часовник човека може да издуже или скрати деноноћни ритам, зависно од услова. Један спелеолог, који је провео 63 дана под земљом, био је убеђен да је тамо био само месец дана. Субјективно перципирање времена варира и може се доживљавати различито у зависности од околности.
Често време тече паралелно: с једне стране, дане и године доживљавамо као пролазне, а с друге, рат или страдање могу изгледати бескрајно дуги.
Глинени точак времена
Треће, смисао времена није само пролазак из прошлости у будућност. Време служи да мења оно што постоји сада.
Време је глинени точак у рукама Небеског Мојстра. Рођење човека – то је комад глине на точку. Смрт – изузимање већ готовог дела. Промисао Божји обликује наш живот као вешти мајстор, али само смирени човек се може потпуно предати, као глина, док наше егоистично „ја“ често ремети његов замисао.
Време је најважнија вредност коју имамо. Од тога како га проводимо зависи наш духовни положај када време нестане. Али главна тајна је у томе што не знамо колико времена нам је дат.
Размишљајући о том глиненом точку, питамо се: на ком тренутку живота бисмо хтели да „стопирамо“ време и останемо тамо? Реч је не толико о околностима, већ о унутрашњем стању наше душе. Често не постоји тај тренутак – још нисмо спремни да се зауставимо.
Време нас учи да живимо не прошлошћу или будућношћу, већ сада, да будемо такви какви бисмо желели да останемо у вечности.
Протојереј Сергеј Успенски/СПЖ
