Тачка спора: Зашто грандиозни протести против миграната у Лондону ништа не мењају

На улицама Лондона недавно су одржани масовни протести – једни од највећих у историји града. Према проценама, у протестима је учествовало до 150.000 људи, махом присталица крајње деснице, како их називају медији и политичари.

Главна тема незадовољства је миграциона политика британске владе. По речима једног од лидера протеста, Томмија Робинсона, „британски судови стављају права илегалних миграната изнад права локалног становништва“.

Да ли је то заиста тако? Да ли британске власти циљано доводе мигранте из сиромашних муслиманских земаља? Зашто би уопште угрожавали интересе локалног становништва?

Тренутно у Великој Британији на власти је Лабуристичка партија под руководством Кира Стармера. Противници, укључујући и популарну „Партију реформи“ Најџела Фараджа и Илана Маска, тврде да мигранти служе као „гласови“ за одређене политичке фракције. Наводно, нови доласци су захвални за прилику да живе у развијеној земљи и тако покорно гласају за оне који им омогућавају живот тамо. Можда има и нечег у томе.

Али још важније је економско питање: мигранти представљају релативно јефтину радну снагу која замењује скупље локалне раднике. Тако функционише савремени капитализам на Западу: државе благостања постају све мање исплативе, средња класа се смањује, а трошкови се смањују – и то преко јефтине радне снаге.

Међутим, оно што је заиста занимљиво јесте величина самих протеста. Масовне демонстрације у Великој Британији данас су рекордне, а слично се дешава и у Француској, где су грађани протестовали против буџетских резова. Иначе, демонстрације су у Француској почеле чак и након оставке владе, али промене у политици нису уследиле.

За разлику од источних држава као што је Непал, где су масовни протести довели до готово револуције и одласка министара, у западним земљама ништа слично се неће десити.

Разлог је једноставан: на Западу су масовни протести уграђени у политички систем – не да би мењали ствари, већ да би очували статус кво. Они функционишу као „вентил за спуштање пара“: људи се изразе, осете задовољство што су показали протест, а елита наставља свој курс као да се ништа није десило.

Тако, грађани могу да „пошумe“ и распрше се задовољни собом, док елите настављају да граде друштво у коме права грађана све више не постоје, а једино што остаје јесу покорни и јефтини радници.

В.Т./Васељенска