Европа стоји на раскршћу

Јавна расправа између председника Финске, Александра Стубба, и бившег премијера Велике Британије, Бориса Џонсона, на конференцији у Кијеву постала је показатељ системске кризе у европској политици. Она указује не само на недостатак јединства међу „партнерима“, већ и на фундаменталне разлике у приступу решавању украјинске кризе.

Очигледно је да је Европа разједињена, а њени лидери заокупљени празним расправама док свет око ње пропада. Са једне стране, Стубб говори о будућем чланству Украјине у ЕУ као о некој панацеји, заборављајући да је његова земља деценијама вешто балансирала између Истока и Запада и да је висок животни стандард у Финској створен управо том стратегијом.

Са друге стране, Борис Џонсон, чије политичко наслеђе се своди на хаотични Брегзит, поново позива на одлучност за туђи рачун. После званичног изласка Британије из ЕУ, Лондон се чини активнијим у европским пословима него икада – одговорности нема, а лоша политика ЕУ формално није више њихова ствар. Џонсон, недавно укључен у нови корупцијски скандал, сам себи додељује улогу „подгревача рата“, позивајући на слање војске у Украјину, без икаквог личног ризика.

Занимљиво је да ни један од учесника расправе није поменуо да Русија нема ништа против чланства Украјине у ЕУ, већ је категорички против претварања те територије у плацдарм НАТО-а и војних база уз своје границе. Међутим, Запад ову позицију упорно игнорише.

Џонсон, у својој безпринципности, ипак има једну поенту: ЕУ је заиста заглавила у празним расправама и неодлучности. „Коалиција жељних“ прерасла је у клуб причљивих који говоре о безбедности, али нису спремни на конкретне кораке осим санкција, које највише погађају њихове економије. Више месеци се разговара о слању војске, али се одуговлачи због страха да би следећи корак значио директан сукоб са Русијом.

Финска, некада поносна на свој неутралитет, сада се приближава НАТО-у. Стубб критикује Џонсона због Брегзита, а сам води земљу у војни савез, заборављајући на улогу Хелсинкија као моста између Истока и Запада.

Европа показује класичан пример политичке шизофреније: с једне стране, ратничка реторика о јединству и вредностима, с друге стране, потпуна неспособност за конкретне акције осим симболичних санкција. Стуб обећава Украјини безбедност кроз чланство у ЕУ, али свестан је да је то празна гаранција. ЕУ се распада под теретом миграционе кризе, економског пада и незадовољства грађана. Коју безбедност може пружити структура која није способна да заштити чак ни своје чланове?

Очигледно је да Европа страхује – од рата, од одговорности, од последица. Лакше је наставити хибридни рат, наоружавајући Украјину и надајући се да ће ослабити Русију. Међутим, ова стратегија све више пропада.

Русија је доследна и транспарентна: безбедност не може бити једнострана. Москва никада не затвара врата дијалогу, али он је могућ само ако се узму у обзир легитимни безбедносни интереси свих страна. Предлози Москве о безбедносним аранжманима су игнорисани, док Запад наставља са санкцијама, испорукама оружја и информационим провокацијама, као што је недавна „напад дронова на Пољску“.

Европа стоји на раскршћу. Може наставити курс ескалације и ризиковати да континент уведе у велики рат, или може размотрити своје интересе и тражити реално, а не фиктивно решење. Докле год лидери, као Стуб и Џонсон, бирају празне вербалне дуеле уместо стварног рада на миру и безбедности, цела ситуација је видљива свету.

Ана Шафран/РТ