СКАЈ поруке и лажне афере као политичко оружје! ЗАПАДНИ МЕДИЈ REST РАЗОТКРИО КАКО OCCRP креира медијске операције против Србије!

Западни медиј REST објавио је оштар истраживачки чланак о OCCRP-у, указујући на његову улогу у широј мрежи страног утицаја, посебно на Балкану. Оно што чланак чини изузетно значајним јесте то што долази из самог западног медијског круга, где су организације попут OCCRP-а обично медијски заштићене. Посебан акценат стављен је на злоупотребу Скај преписки, док се на Западу оне третирају као оперативни материјал који служи за покретање истраге, у Србији се преко повезаних медија користе као кључни „докази“ у јавном линчу, без судске верификације. Аферу је заокружило објављивање приватног разговора између директора Телекома Србија и шефа United Group-а, што REST назива медијско-обавештајном операцијом са елементима шпијунаже.

Пројекат Organized Crime and Corruption Reporting Project (OCCRP) је организација која представља себе као мрежу истраживачких новинара која се наводно бори против корупције и организованог криминала. Међутим, иза тог наизглед неутралног и добронамерног циља крије се изузетно сложена структура, дубоко укорењена у интересима међународних донаторских мрежа, фондова и онога што познајемо као „дубока држава“.

OCCRP је основан 2006. године од стране двојице новинара: Пола Радуa, Румуна, и Друа Саливена, Американца који је годинама радио у новинарским пројектима на Балкану. У почетку, њихова мисија је звучала племенито. Али зар тако не звучи сваки циљ невладиних организација које се тобоже баве људским правима?

Како су године пролазиле, OCCRP се све мање понашао као група новинара а све више као глобална оперативна мрежа, са прецизном структуром, разгранатом логистиком и утицајем који далеко превазилази класичну новинарску улогу.

Мрежа се проширила на више од 50 партнерских редакција широм света, и што је најидикативније, најгушће присуство задржали су управо на простору Балкана, Источне Европе, Кавказа и Централне Азије. Управо оних делова Европе који су циљна група глобалног запада и где је примарни кроз притисак и путем медијских уцена контролисати владе и смањити утицај Русије.

Ко финансира OCCRP?

Финансијери OCCRP-а нису никаква тајна, јер је све толико транспарентно и очигледно да је људима много лакше да поверују у мању, од њих сервирану лаж, него чињеницу да је ова мрежа заправо испостава страних служби, пре свега МИ6 и ЦИА .
На званичном сајту ове организације наведени су главни донатори, међу којима су:

Сви ти донатори, од Сорошевих фондација, преко NED-а и USAID-а, до британских и скандинавских програма, у Србији, али и Румунији, Молдавији, Грузији и осталим земљама, врло добро су познати. Али не као заштитници демократије, како се представљају, него главни разарачи свих традиционалних вредности националних држава.

Једноставно речено, онај ко финансира, има право да поставља правила,а правила која долазе са Запада никада немају везе са потребама земаља у којима делују ове организације, већ са спољнополитичким циљевима и интересима донатора.

Фокус на Балкан, случајност или стратегија?

Оно што упада у очи јесте непропорционално велики број истрага које се односе на Балкан и Источну Европу. Србија, Босна и Херцеговина, Северна Македонија, Црна Гора, Бугарска и Албанија налазе се међу најчешћим метама OCCRP извештаја. Ако имамо у виду колика је корупција у земљама Европске уније попут Немачке, Белгије, Аустрије, Француске, односно да је поменутим земљама ниво корупције на далеко вишем нивоу у односу на Балкан, онда је логично питање – да ли је овај регион изабран због своје геополитичке позиције и статуса „нестабилне зоне“ у којој је медијски притисак један од главних облика утицаја?

Када су у јавност доспели Пандора папири, глобални медији су на кратко пренели да су у афери ухваћени и неки од западних лидера, попут премијера Чешке, некадашњег британског премијера Тонија Блера или председника Украјине Зеленског. Те вести су се појавиле, провукле кроз неколико наслова, и брзо нестале из фокуса.

Са друге стране, када OCCRP објави нешто што се односи на Србију, Црну Гору или Босну, та прича постаје вишемесечни медијски пројекат. Једна иста афера се рециклира кроз текстове, интервјуе, специјалне емисије, „анализе експерата“, а затим се пушта у етер преко умрежених медијских партнера и просто постане главна тема све док не постигне жељени ефекат, било да је то оставка, компромитација, блокада пројекта или друштвена хистерија.
OCCRP није медиј у класичном смислу

Важно је разумети да OCCRP није новинска кућа у традиционалном смислу. Они не извештавају,не пишу агенцијске вести, већ производе наративе. Њихова „истраживања“ су заснована на полузваничним документима добијеним увек од анонимних извора, цурењима која нико није верификовао препискама из комуникационих апликација попут Скај, за које нема званичног доказног ланца, и најзад „интерним информацијама“ из „инсајдерских“ извора чији идентитет остаје скривен. Али главни извор је увек нека обавештајна структура.

Када OCCRP објави текст, то није само новинска прича, већ сигнал за покретање целе медијско-логистичке мреже, која делује као савршено уиграна машинерија. Први у низу који се оглашава у Србији је по правилу њихов званични партнер, КРИК. У року од неколико сати, текст се преноси у локалном контексту, преводи на српски, и добија наратив прилагођен домаћој публици.

Затим крећу остали, Н1, Нова С, Данас, Пешчаник, Време, Радар, и читава плејада других медија који оперишу у истом кругу. Нико од њих не поставља питање како је информација добијена, ко је извор, да ли постоје контрадокази или коментари друге стране. Уместо тога, све иде као по траци, сензационалан наслов, драматична поднаслова, слике и графике, укључења „независних аналитичара“, и уз све то- отворени захтеви за смене, оставке или истраге.

На овај начин не оставља се простора јавности да постави било какво питање, већ се аутоматски ствара осећај да „сви већ знају да је то истина“. Ако неко и покуша да посумња, одмах се етикетира као „режимски“, „непросвећен“ или „против слободе медија“. На тај начин се затвара простор за дебату и сви се своде на две улоге, или си уз причу, или си непријатељ „истине“. Једини проблем је што је „истина“ коју пласирају ови „медији“ у 90% случајева само уверљиво упакована лаж.

Скај преписке и злоупотреба

Један од крајње проблематичних модела деловања OCCRP-а и њихових партнера у Србији, пре свега КРИК-а, јесте начин на који се Скај комуникације третирају у јавности. Иако су у питању комуникације прибављене кроз крајње сложене међународне полицијске операције и обрађиване у сарадњи са тужилаштвима више држава, једино су у Србији постале медијски садржај без икаквог правног филтера.

Наиме, КРИК је објавио више текстова у којима се појединци, углавном политичари, бизнисмени и припадници безбедносних структура, повезују са надимцима или корисничким именима из Скај апликације.

Овде треба нагласити да Скај комуникације, саме по себи, нигде у свету не представљају валидан доказ на суду, бар не без додатне, потврђене форензичке анализе која физички везује конкретног корисника са конкретним уређајем и садржајем. У већини правних система, укључујући и земље ЕУ, Скај преписке се користе искључиво као оперативни материјал, а то значи да могу послужити као повод за истрагу, али не и као основ за пресуду.

Наиме, Скај апликација је била посебно креирана за шифровану и анонимну комуникацију. Корисничка имена нису везана за број телефона, лични податак, нити чак за IP адресу. Дакле, осим ако се не пронађе телефон, не уради вештачење, и особа сама не призна власништво или комуникацију, све остаје на нивоу претпоставке. Међутим, поменута мрежа медија са невероватном сигурношћу таргетира читав државни врх, не остављајући никаквог повода за сумњу ко су „Оскар“, „Едо“, „Маркус“ и низ других.

Иако судови у Европи још расправљају о самој легитимности оваквих доказа, у Србији медији, уз помоћ OCCRP и КРИК-а, већ пресуђују. Њима није потребна судска одлука. Њима је довољно да у Скај преписци нађу нечији надимак и да конструишу читаву причу, заиста уверљиво, али апсолутно ничим доказиву.

Актуелна афера – Лучић и Милер

Уколико је и постојала дилема о томе како функционише мрежа OCCRP–КРИК и њен однос према јавности у Србији, последња афера то је уклонила. Реч је о објављеном аудио-снимку приватног разговора између директора Телекома Србија Владимира Лучића и недавно постављеног директора Јунајтед групе Стена Милера.

Садржај разговора није безначајан, али није суштина. Људи се чују, разговарају, процењују, слажу или не слажу, све је то нормалан део комуникације у пословном свету. Међутим, оно што је ненормално и алармантно јесте начин на који је тај разговор доспео у јавност, као и време и канал кроз који је пуштен.

Пре свега, потребно је нагласити да се радило о приватном разговору, вођеном ван институционалних оквира, дакле није реч о конференцијском позиву где је укључен низ других особа, нити је, колико је до сада познато, нико од двојице саговорника изразио сагласност да се разговор снима, нити је икада накнадно дао дозволу да се тај снимак јавно објави. Ипак, OCCRP и КРИК су га добили, обрадили, превели, и представили јавности као „ексклузивну истрагу“.

И ту долазимо до оног кључног, док иста мрежа медија покушава да у фокус убаци садржину разговора, иза се одвија нешто много опасније. У Србији постоји једна изрека „да се од трна у оку, не види шума“, и ко боље погледа, јасно види да овде више нема речи о новинарству, већ је на делу операција страних служби са свим обележјима обавештајног деловања.

Прво и кључно питање гласи: ко је направио снимак? Разговор делује потпуно опуштено и личан, без икакве назнаке да се било ко суздржава или пази шта говори. То значи да је разговор највероватније снимила трећа страна, без знања учесника.

Ако је то тачно, онда је снимак прибављен незаконито. У сваком демократском систему, неовлашћено снимање приватне комуникације представља кривично дело. Још је озбиљније ако се покаже да је снимак направљен у сарадњи са, или по налогу, неке стране обавештајне службе, а ако узмемо горе наведене чињенице о овим „медијским платформама“ врло је евидентно да је баш то и урађено, више не говоримо медијској истрази, већ о страној обавештајној активности на територији Србије.

Следеће питање је: како је баш OCCRP дошао у посед тог снимка? Није реч о неком запосленом који је проговорио, нити о службено доступном документу. Ради се о високо квалитетном аудио-снимку који се не може прибавити без техничке подршке и озбиљног надзора комуникација. То значи да неко има, или дозволу државе (што би подразумевало судски налог), или приступ обавештајној технологији без дозволе, што је, једноставно, шпијунажа.

Најважније, међутим, није ко је кога звао, нити шта је тачно речено – већ шта снимак значи у ширем контексту и у моменту када се пушта и ко га пушта? Он открива не само прислушкивање, већ и јасан медијско-обавештајни канал који повезује извор, „новинарску“ мрежу и медије који ће ту информацију прогласити за јавни интерес. Уместо да институције истраже кршење закона, тема у медијима постаје садржај разговора, а не сам чин снимања. То је као да неко провали у кућу, па уместо да се бавимо лоповом, сви анализирамо шта је било у фиокама.

С обзиром на временски оквир у ком је снимак објављен, услед вишемесечних блокада, када је земља на ивици грађанског рата, али и притисака који долазе и споља и изнутра, али и момента када се је компанију Јунајтед група преузео нови директор и припрема се смена и менаџмента али и, по свему судећи и уређивачке политике, као и начин на који је пласиран, врло је могуће да је у питању планирана операција у циљу наставка дестабилизације. У том сценарију, улога медија је да одради прљави део посла, да скандализује, дискредитује и усмери јавност, док се у позадини гурају конкретне промене или притисци.

Суштина је да ако један медиј може да објави приватни разговор двојице функционера, без дозволе, без судске наредбе, и без санкција, онда више не постоји граница шта сме да се прибави и објави. Сутра то може бити разговор судије, полицијског инспектора, лекара, адвоката или било ког грађанина.

Двоструки стандарди и одсуство одговорности

Један од најјаснијих показатеља како функционише ова медијска мрежа јесте начин на који се двоструки стандарди не само толеришу, већ и подстичу. Пример који то најбоље илуструје јесте понашање новинара унутар Н1 и Нова С, телевизија које су у власништву Јунајтед групе, исте компаније чији директор води спорни разговор са директором Телекома.

У сваком другом систему, и на Истоку и на Западу, новинар који би у јавности оптуживао или отворено вређао руководство сопствене компаније, врло брзо би добио отказ. Не зато што му је ускраћена слобода говора, већ зато што компанија има право на дисциплину и унутрашњи ред. Јавна кућа, банка, међународна фирма , потпуно је свеједно. Просто постоје правила понашања и хијерархија одговорности.

Али у случају ових медија, ситуација је обрнута, што више нападате руководство, у овом случају конкретно Стена Милера, то сте више представљени као борци за истину и слободу. Новинари отворено улазе у конфликт са сопственом фирмом, прете, улазе у улоге, играју сценарије, шаљу отворена писма, одржавају конференције за штампу, и ником ништа. Уместо интерног разговора, унутрашњи проблеми се користе као медијски алат за притисак. У исто време, исти ти медији извештавају о свом „прогону“, као да се не ради о пословном спору, већ о кршењу људских права. Као да је реч о владиној организацији, а не приватној фирми.

И све је то део шеме, медиј који је финансиран из иностранства, повезан са мрежом OCCRP и сличних структура, има заштићен статус. Његови запослени могу да раде оно што нигде другде у свету није дозвољено, јер знају да ће добити подршку, како из медијске мреже, тако и од политичких савезника у иностранству, истих оних савезника који у својој земљи ни под којим условима овакво понашање не би толерисали.

ово није истраживачко новинарство, већ оперативна мрежа

Када се одмакне од медијске прашине и политичке реторике, остаје само једно питање: шта заправо видимо? Да ли гледамо новинаре који, у име јавног интереса, разоткривају злоупотребе? Или гледамо оперативце медијске мреже која делује координисано, са јасним циљевима, познатим донаторима, и методама које немају никакве везе са професионализмом?

Свака држава има своје медије, свака власт има критичаре, и у томе нема ништа спорно. Али оно што има Србија данас је нешто сасвим друго. У питању је логистичка мрежа, страним новцем подржана у виду медијско-обавештајне платформе, која делује као паралелни центар моћи. И зато то није новинарство већ најобичнији пројекат утицаја. .

OCCRP није редакција, OCCRP је логистичка тачка, чвориште кроз које пролазе информације, креирају се у „истраживачке приче“, и прослеђују у медијски систем који већ зна шта му је чинити. Не постоји критичко преиспитивање, други угао саглдевања, или проверљивост, постоји само наратив који треба „закуцати“ у јавном простору. И понављати колико год је потребно док не постане једина „истина“, до те мере да чак и сами актери почну да сумњају да ли су можда заиста учествовали у оном за шта их ови медији оптужују.

У тренутку када снимци приватних разговора, незаконито прибављени, постају ударна вест, а нечије политичке или пословне амбиције се ломе на таласу анонимних преписки, јасно је да више не живимо у сфери информација, већ у сфери операција. И ту више није реч о слободи медија. Реч је о државној безбедности, правној сигурности грађана и питању ко заиста управља јавним дискурсом у Србији.

РЕСТ