Колико су Срби били хероји, кад су им и непријатељи дизали споменике
У срцу београдског Кошутњака, тамо где густо дрвеће гуши гласове, стоји камен који не припада ни једној идеологији, ни једном победнику, већ само једном народу и једној истини. На њему је уклесано: „Овде почивају српски јунаци.“ И ништа више није потребно.
Тај споменик није подигла Србија. Ни држава, ни војска, ни родбина палих. Подигао га је непријатељ. Фелдмаршал Аугуст фон Макензен, главнокомандујући немачке армије која је у јесен 1915. године заједно са аустроугарским и бугарским трупама кренула у последњи велики напад на Србију. Он је командовао трупама које су, после вишенедељних борби, сломиле отпор, али не и дух српске војске.
На самом крају, када је све већ било изгубљено, када су се фронтови повукли, на падинама Кошутњака остала је шака последњих бранилаца. Нису били оклопљени, нису имали артиљерију, често ни довољно муниције. Били су младићи, регрути, гимназијалци, артиљерци, поручници и наредници. Остали су, јер нису знали да оду. Или нису хтели. Знали су да неће победити, али су знали и нешто важније, да част не сме напустити положај пре њих.
Они су, у тим последњим тренуцима, показали оно што је свет већ увелико знао, а непријатељ све више признавао, да српски војник није само ратник, већ симбол храбрости која превазилази стратегију, бројност, технику и исходе. Тај војник, исцрпљен, гладан, често бос, месецима на фронту без одмора, борио се као да нема другог исхода осим победе, иако је поражен унапред. И управо тај пркос судбини, тај непокорени дух у телу које више нема снаге, фасцинирао је и пријатеље и непријатеље.
У извештајима страних дописника, у дневницима немачких официра, па чак и у званичним изјавама аустроугарских генерала, понавља се исто, да су Срби ратовали као ниједан народ, да су се бранили као да је сваки положај лична завештања, и да никада није било теже сломити један отпор. Говорено је да је српски војник најтврђи на Балкану, можда и у целој Европи, јер не брани само државу, већ земљу из које је никло све што му је свето.
Зато је фон Макензен, човек који је био све, само не сентименталан, стао у тишини пред тим положајем на Кошутњаку и рекао да ту мора да стоји споменик. Не да се покаже победа, већ да се ода почаст. Не због политике, већ због части. Тај камен, једноставан и тежак, носи реч која се не изговара олако, нарочито не кад долази од оног који је дошао као непријатељ: „јунаци“.
Године су прошле, споменици су подизани и рушени, али овај стоји. Не на тргу, не под светлима, већ у шуми, у тишини коју је заслужио. Не велича, не прича, само стоји и подсећа. Подсећа да је српска војска, у том рату, била више од армије — била је оличење народа који се није бранио само оружјем, већ тврдоглавом вером да је боље пасти са образом, него живети без њега.
Васељенска
