Од Берлина до Шверина: Лењин остаје у немачким градовима упркос времену и променама
Фото: Принтскрин
Прошло је 35 година од уједињења Немачке, али се чини да симболи некадашње државе још увек нису напустили јавни простор. Лењин, бронзани и величанствен, и даље стоји у неколико немачких градова у Берлину, Шверину и Гелзенкирхену.
Недавно је Frankfurter Allgemeine Zeitung објавио текст под насловом „Јединство Немачке: Треба се борити против мита да је све почело добро“, у којем новинар Филип Епелшајм прати судбину ових споменика и реакције људи који живе поред њих.
У Шверину, у некадашњем источном делу Немачке, испред старог панелног блока и данас стоји трометарски бронзани Лењин. На његовим ципелама свежи трагови беле и црвене боје, по бради паучина, а на постољу графити који прекривају натпис о милионима жртава комунизма. Неко је на плочнику испред њега чак написао реч „свиња“.
За деведесеттростогодишњег Зигурда Блумкеа, преживелог из доба совјетских чистки, тај споменик није тек део историје. Он му је лични противник. Средином јуна, под летњим сунцем, овај старац је стајао пред Лењином и, на руском, викао:
„Ти си злочинац! Твоје место је у паклу!“
Блумке је свој бес оправдао сећањем на пријатеље који су страдали у Москви. За њега, Лењин није део прошлости коју треба романтизовати, већ симбол „диктатуре, насиља и убистава“. После деценија ћутања написао је књигу о својој младости и сценарио који жели да се једног дана претвори у филм, као сведочанство о томе шта је комунизам значио обичном човеку.
Али Немачка је, чини се, и даље подељена у односу према свом истоку. Једни траже уклањање свих комунистичких обележја, други сматрају да би брисање било нови облик заборава. Док западни медији често реагују с подсмехом или бесом на постојање ових споменика, многи у бившој Источној Немачкој их доживљавају као део културног пејзажа, сведочанство једног времена које не треба величати, али ни порицати.
Лењин, међутим, остаје. У бронзи, у сећању, у расправама које не престају. За неке симбол револуције. За друге опомена. Али, као што каже Епелшајм, можда је управо то суштина немачког суочавања са прошлошћу: борба са митом „да је све почело добро“.
Васељенска
