Слава мајци хероју: Јока Миловановић изродила је десеторо деце, сахранила четворицу синова и доживела дубоку старост као симбол страдања и снаге српског народа

У малом селу Лопаре, на обронцима Мајевице, живела је породица која је својим животом, жртвом и истрајношћу постала живо оличење оног најтежег, али и најсветијег што значи бити Србин. Трипун (1929) и Јока Миловановић (1932) изродили су и одгајили десеторо деце, седам синова и три кћери. Њихов живот био је тежак, сиромашан и непрестана борба за опстанак, али и пример непоколебљиве снаге, достојанства и љубави према породици и отаџбини.

Трипун је годинама радио као рудар у Тузли, а његова плата није била довољна да нахрани велика уста породице. Зато су сва деца, заједно са мајком Јоком, од најранијих дана навикла да раде. Љета су проводили у пољу, обрађујући сваку педаљ земље, а зими су се борили са оскудицом и глађу. Јока је касније често причала о тим годинама, како је, више гладна него сита, сијала кукуруз, пешачила километрима до воденице да самеље брашно, како би испекла проју и нахранила десеторо гладних уста. Кувала је чорбу од дивљих џанарика и задробљавала је пројом, сваки дан био је борба за преживљавање.

Али у тој скромној кући никада није недостајало љубави, песме и наде. Славе су се дочекивале са радошћу, нарочито празник породичног заштитника, Светог архангела Михаила. Тада се заборављало на тежак живот и сиромаштво, а у кући Миловановића владала је топлина, смех и вера у боље сутра.

Судбина, међутим, није била благонаклона према овој породици. Трипун је преминуо 1981. године, недуго након што су деца почела да се осамостаљују и долазе до свог хлеба. А онда је стигла и најтежа искушења, рат. Као и многи други српски домаћини, синови Миловановића су се, без двоумљења, прикључили Војсци Републике Српске, уверени да је њихова дужност да бране дом и земљу својих предака.

Љета 1993. године мајци Јоки је у руке стигла црна вест. На линији према Челићу, у Миросавцима недалеко од родне куће, у једном дану пали су њени синови Миодраг (1961) и Трипун (1971). Миодраг је иза себе оставио супругу Душанку и малог сина Синишу, а млађи Трипун је био на прагу женидбе. Мајчино срце се сломило, али је морало да настави да куца за ону децу која су још била жива.

Судбина, нажалост, није стала ту. Три године касније, у жестоким борбама код Мркоњић Града, погинуо је и трећи син, Ђојо (1952), отац двоје деце. Његови посмртни остаци пронађени су тек након годину дана и положени у породичну гробницу у Миросавцима, поред браће. Јока је након рата сахранила и четвртог сина, а са сваким погребом комад њене душе остајао је под земљом.

И поред незамисливе трагедије, да мајка сахрани четворицу синова, Јока је остала усправна, смирена и пуна вере. Доживела је дубоку старост, преминувши 2022. године у 90. години живота. Сахрањена је поред свог мужа и изгинулих соколова, као мајка херој чије ће име остати записано у историји српског народа као симбол највише жртве.

Република Српска није заборавила њено страдање и њену снагу. Залагањем председника Милорада Додика, 2015. године Јоки је у насељу Слатина изграђена кућа и обезбеђен сав неопходан намештај и бела техника, како би у последњим годинама живота имала достојне услове. Тако је могла да напусти трошну кућу у забаченом селу, без пута и воде, где је живела годинама. У њој је тада углавном бринула унука Дијана Ђокић, која је наследила снагу своје баке.

„Тешко је кад мајка изгуби дете, то је рана која се никад не зацељује. А ја сам у прошлом рату остала без тројице мојих соколова. Живим од успомена и сећања на погинуле синове. Имам још тројицу синова и три кћери, имам, Богу хвала, много унучади и двадесет петоро праунучади“, говорила је Јока у својим позним годинама.

Причa о Јоки Миловановић није само породична трагедија – то је прича о читавом народу који је вековима крварио за своју слободу. Она је мајка која је дала највише што човек може да да – своју децу – и остала усправна, часна и поносна. Њен живот је сведочанство о снази српске жене, о неуништивој љубави и о вери која не умире ни када је све изгубљено.

Слава српским јунацима – и мајци која их је родила!

Васељенска