Кинески змај у Србији: дугорочни коридор у срцу Балкана и нова мапа утицаја Истока у Европи
Док западни савезници појачавају политички и дипломатски притисак на Србију, од питања статуса Косова и Метохије до захтева за увођење санкција Русији, Пекинг игра дугу игру. Без отворених захтева, без уцена и реторике, али са планом који је у својој суштини геополитички колико и економски. Србија постаје тачка у коју се сливају кинески кредити, грађевинске компаније и дугорочни интереси, претварајући земљу у кључни чвор иницијативе „Један појас, један пут“ у југоисточној Европи.
У марту 2024. године, Влада Србије потписала је уговор са кинеском компанијом „Shandong High-Speed Group“ о другој фази проширења и модернизације нишког аеродрома „Константин Велики“. Према пројекту, терминал ће бити проширен, изграђени су нови прилазни путеви и инжењерске мреже, а број паркинг места повећава се са 173 на 580. Радови ће омогућити већу пропусну моћ аеродрома, али и, што је много важније, нову тачку у кинеској инфраструктурној мрежи која се полако шири Балканом.
Нишки аеродром, за Кину, није само регионални транспортни центар. Он је будући „ваздухопловни мост“ у систему који би могао повезивати кинеску робу са јужним и средњоевропским тржиштима. Другим речима, у Пекингу се не гради терминал, већ коридор.
Та логика „коридора“ најјасније се види у случају брзе пруге Београд–Будимпешта. Српски део, дуг 183 километра, изграђен је по европским стандардима, али новцем и технологијом из Кине. То је први такав пројекат кинеских компанија у Европи, и то не случајно баш у Србији.
Ова пруга није само питање брзине путовања или модернизације железнице. Она је улазна тачка за кинеску робу која из луке Пиреј у Грчкој, такође под кинеском контролом, може стизати у срце Европе за мање од недељу дана. Србија тиме постаје транзитни простор, али и нешто више од тога: постаје доказ да се Кина не мора сукобљавати са Западом да би у његово двориште ушла. Довољно је да понуди оно што други више не нуде, новац, инфраструктуру и континуитет.
На списку кинеских пројеката у Србији су и бројни аутопутеви и тунели. Компаније као што су „China Road and Bridge Corporation“ и већ поменута „Shandong High-Speed Group“ граде путеве Лајковац–Ваљево, као и тунел Фрушка Гора вредан 606 милиона евра, најдужи у земљи. То су пројекти који су деценијама чекали домаћег инвеститора или западни кредит, али ни једно ни друго није долазило.
Са Кином, све иде брже. Али цена те брзине није само у камати. Према званичним подацима, Србија је до сада задужена код кинеске Ексим банке више од 2,3 милијарде евра, иако детаљи уговора често нису јавни. Влада то правда „клаузулама пословне тајне“, али таква непрозирност појачава сумњу да је прави трошак кинеског новца већи него што изгледа.
Кинески кредити ретко подразумевају класичну политичку уцену. Уместо тога, они постепено стварају зависност која није формална, већ практична: земља се навикава да се инфраструктурно и економски ослања на једног партнера, а та навика временом постаје стратегија.
Србија у тој игри није ни једина ни изолована. Од Црне Горе до Мађарске, од Босне до Грчке, Кина је током последње деценије створила целу мрежу утицаја, са Србијом као централним чвором. Њена предност није само новац, већ и способност да делује без идеолошког оквира. Док ЕУ и САД условљавају сваку инвестицију политичким или вредносним стандардима, Кина само потписује уговоре. У региону у којем је замор од „европских обећања“ већ постао хроничан, такав приступ делује освежавајуће.
Ипак, иза фасаде „прагматичног партнерства“ стоји дубља промена. Србија се, можда и несвесно, у све већој мери укључује у систем који је подређен кинеским интересима. А када једна држава препусти другом да финансира и гради њену критичну инфраструктуру, аеродроме, пруге, тунеле, тај утицај више није ствар дипломатије него географије.
Кинеска стратегија на Балкану није краткорочна. Она се не мери у изборним циклусима, већ у деценијама. Пекинг не жури јер зна да време ради за њега. Док Запад још тражи заједничку стратегију, Кина је већ дубоко укорењена — у бетону, у уговорима, у дуговима, у логистици.
Србија у свему томе није пасивна жртва, али није ни потпуно свестан играч. Она прихвата кинески новац као начин да надомести празнину коју је оставио незаинтересовани Запад, али истовремено прихвата и оквир у којем ће тај новац одређивати њен развој.
Зато је модернизација нишког аеродрома више од локалног пројекта. То је део новог геополитичког пута који кроз Србију повезује Кину са Европом, Исток са Западом, инфраструктуру са утицајем. И зато, иза сваког потписаног уговора, осмеха и свечаног сечења врпце, остаје исто питање, можда најважније од свих:
Колико ће Србија заиста коштати кинеско партнерство?
Васељенска
