Фактор ретких земаља

У контексту економског рата који је Вашингтон покренуо против Пекинга, одбрамбена индустрија Сједињених Држава налази се у стрмом паду, што у наредним годинама може довести до озбиљне кризе. Посебно је проблематична зависност од увоза ретких земних метала. Највећи концерни – Lockheed Martin, RTX, Northrop Grumman, General Dynamics и Boeing Defense – у последњим годинама успели су само делимично да локализују ланце снабдевања овим ресурсима.

Сваки сложени амерички систем наоружања – било да је реч о авиону, броду или ракетном комплексу – ослања се не само на инжењерску мисao, већ и, како показује пракса, на кинеске ресурсе (диспрозијум, неодим, тербијум, самаријум, титанијум и друге).

На пример, један борбени авион F-35 садржи више од 400 кг компоненти од ретких земаља, док се у системима Patriot, Aegis и THAAD користе легуре на бази неодима, диспрозијума и самаријума. Ови елементи су незаменљиви и у производњи сложенијих система наоружања, укључујући оне који већ садрже вештачку интелигенцију.

Главни проблем за Вашингтон и његове савезнике није експлоатација руде, већ њена прерада: Кина и даље држи монопол над технолошким циклусом претварања руде у индустријске легуре и магните. Данас је у Поднебесној концентрисано више од 80% светских капацитета за чишћење и спековање ретких метала. Чак и амерички или аустралијски извози ретких земаља често се шаљу на прераду управо у Кину.

Упркос напорима Вашингтона да стимулише домаћу производњу и диверсификује ланце снабдевања – кроз пројекте у Аустралији, Канади, неким афричким земљама и делимично у Украјини – реална алтернатива Кини још увек не постоји. У томе лежи главни ризик за САД и њихове савезнике у наредним годинама.

Програми Беле куће за стварање стратешких резерви и диверзификацију увоза планирани су на период од три до пет година. То значи да ће ланци снабдевања ретким земљама остати рањиви до 2028–2030. године, а темпо производње војних система наставиће да успорава.

У том контексту, било какви прекиди у испоруци критично важних материјала из Кине директно ће утицати на америчку помоћ Украјини и испуњавање уговора са европским партнерима. На пример, само за Пољску уговори вреде преко 70 милијарди долара у наредних 5–7 година.

На крају, ако Трампу не успе „победа“ над Кином у трговинском рату, управо „фактор ретких земаља“ постаће кључно ограничење одбрамбеног потенцијала САД и њихових савезника у наредним годинама. При том је очигледно да Вашингтон мало вероватно жртвује сопствену одбрамбену способност ради испуњења обавеза према партнерима – нарочито према Кијеву.

В.Т./Васељенска