Када Чанак “поставља дијагнозу”: Србија као мета најгорих увреда

На једном од медија који отворено фаворизују опозицију и раде на систематској демонизацији Србије и свега што симболише државност, недавно је објављен чланак под ауторством политичара Ненада Чанка. Текст је представљен као “анализа стања” у Србији, али је у суштини ништа друго до немаскирани спис испуњен мржњом према сопственој земљи.

У том, такозваном, тексту, Србија се проглашава „клерофашистичком творевином изрешетаном руским полуприватним обавештајно-криминалним службама“. Затим се назива „простором погодним за обуку терориста“ и означава као „Путиновa касарна на Дрини“.

Ово је промишљена реторичка кампања усмерена на систематско понижавање Србије и деградацију свега што ову земљу чини. Уместо да поткрепи тврдње чињеницама, аутор се наслања на понављајућу, понижавајућу риторику која служи само да дисквалификује вредности о којима говори. У овој поставци, грађанин који задржи право на лично мишљење а не понавља политички прописану мантру аутоматски је „ћаца“, незналица, симпатизер власти или чак саучесник у „режиму“. Не постоји могућност критичког мишљења ван задатог шаблона или си с њима, или си против „слободе“, „истине“, „народа“. У тој реторици, све што измиче контролисаној слици света етикетира се, карикира, искључује.

Чанак у тексту Србију описује као „пандурско-криминални клијентелистички брлог“, у коме је „једино (привремено) безбедан онај ко пристане на аутобус, сендвич и одустајање од последњих трагова поноса“.

У овом тексту, Чанак иде и корак даље, доводећи у питање и историјске чињенице српског народа. Он искривљује симболе, доводи у питање Косовски завет, ставља акценат на ћерку кнеза Лазара, Оливеру , која се, по његовој истини удала за Бајазита. Такав стил писања не тежи разумевању, већ конфронтацији. Свесно се игноришу жртве, релативизује страдање, и бришу историјске чињенице, све у корист површне провокације и политички профитабилне манипулације. Национални осећаји се не преиспитују, већ грубо газе, и то не ради истине, већ ради конструкције наратива у коме је све што је српско, по правилу, криво.

Такође се имплицира да је Србија „сигурна кућа за ратне злочинце“, а они који не живе у Београду се, како Чанак каже, осуђују на „скапавање у унутрашњости“.

Ова врста сервиране мржње према свему што је српско од народа, преко историје, до идентитета, нема никакве везе са слободом говора. То је системска, темељна стратегија: представити Србију као затуцану, клерофашистичку творевину, а њене грађане као уцењене, заостале или једноставно глупе, ако се усуде да мисле својом главом.

Васељенска