Када одметнути тужиоци добију своју полицију: Политизација правосуђа, узурпација власти и крај демократског поретка у Србији

Како наводи портал Rest, увођење тужилачке полиције у Србији није тек правосудна реформа, већ модел политичке и институционалне трансформације. У овом истраживању, Rest открива како се, под плаштом европских вредности, гради паралелни механизам моћи, изван демократске контроле, а под снажним утицајем Брисела.

Да је пре две године неко покренуо расправу о тужилачкој полицији, грађани Србије би стекли утисак да је реч о неспорној реформи, нечем револуционарном и неопходном, посебном телу које ће помоћи у решавању проблема корупције, и нечем што свака „озбиљна” држава има. Да се то догодило пре две године, јавност се не би ни осврнула на чињеницу да су заговорници те идеје углавном били људи повезани са иницијативом Проглас, ЦЕПРИС-ом и круговима „политички ангажованих тужилаца”, који се стално позивају на европску праксу и као златни стандард наводе чувени румунски ДНA — Националну дирекцију за борбу против корупције, којом је годинама управљала Лаура Ковеши. Међутим, данас је ситуација потпуно другачија…

Пре свега, српски народ је у протекле две године — а нарочито у последњих десет месеци — имао прилику да упозна тужиоце који су покренули политичку иницијативу Проглас, али је у међувремену сазнао и да је управо румунски пример разлог због кога свака озбиљна држава треба да буде веома опрезна.

Румунски ДНA није био симбол правде, већ симбол злоупотребе, а чувена Лаура Ковеши није икона борбе против корупције, већ пример како се правосудни систем може претворити у оружје ван контроле.

Исто се сада нуди Србији. Под плаштом модернизације и европских интеграција, гура се идеја о оснивању посебних полицијских јединица у оквиру јавног тужилаштва, које би биле физички и функционално одвојене од Министарства унутрашњих послова, и потпуно потчињене тужиоцима. На папиру, то је тзв. тужилачка полиција, инструмент за ефикасније истраге. У пракси, то је стварање паралелне силе унутар саме државе, која не одговара ни влади, ни парламенту, ни грађанима. Одговара једино „независним” тужиоцима, чија је независност, како се српски народ уверио из прве руке, све више подређена политичком утицају Брисела, а све мање независна или у служби националних и државних интереса.

Проблем с том идејом није само техничке природе. Проблем лежи у самој суштини, а суштина је следећа…

У Србији већ постоји један одметнути део тужилаштва који делује селективно, идеолошки је ангажован и потпуно изван оквира закона. Управо ти људи, чија се имена налазе у ЦЕПРИС-у, Прогласу, Удружењу тужилаца Србије, Удружењу судија Србије и низу других НВО, сада желе сопствену полицију. Још један инструмент политичког утицаја — овог пута с значком и овлашћењем за хапшење.

Управо зато, питање тужилачке полиције није само правно, већ и политичко. А спровођење тог плана нема везе са борбом против корупције, већ искључиво са моћи, са тим ко контролише силу и у чије име она делује.

Шта је „одметнуто тужилаштво” и ко га чини?

У теорији, тужилаштво би требало да буде гарант законитости, тело које у име државе гони извршиоце кривичних дела — самостално, непристрасно, без обзира на име, положај или политичку припадност осумњиченог. Али у Србији, тужилаштво одавно није такво тело. Оно је фактички подељено на два фронта — један формално институционалан, под контролом државних органа, и други неформалан, паралелан, повезан са страним медијима, страним амбасадама, „грађанским” структурама и невладиним сектором. Управо тај други фронт представља оно што данас многи с правом називају — одметнуто тужилаштво.

Имена која се ту помињу су добро позната — Лидија Комлен Николић, Бојана Савовић, Радован Лазић, Предраг Миловановић, Миодраг Мајић, Борис Мајлат, Ивана Поморишки и многи други. А на врху те пирамиде — Републичка јавна тужитељка која је већ 16 година на челу тужилаштва — Загорка Доловац.

Иако им закон изричито забрањује политичко ангажовање, они своје поступке правдају „слободом изражавања.” Али то није слобода једног грађанина — то је моћ једног неотговорног центра унутар државе. Јер када тужилац има јавну реч, а затим одлучује ко иде у притвор, кога ће гонити, а кога ни саслушати — онда то више није питање слободе, већ питање моћи. А моћ без одговорности — то је дефиниција паралелне државе. Замислите сада такву структуру која, поред судске власти, поседује и сопствену полицијску силу.

Проглас као политички продужетак

Иницијатива Проглас делује као формално грађанска платформа, али суштински функционише као инструмент идеолошког притиска. Њени кључни актери, Миодраг Мајић и Бојана Савовић, управо су тужиоци и судије који су се претходно медијски промовисали кроз ЦЕПРИС, а сада гурају концепт тужилачке полиције, централизованог, „независног” тужилаштва и свега што води ка монополизацији судске власти над осталим гранама власти.

Оно што би се у једној здравој демократији сматрало опасним преседаном, у Србији се представља као напредак. Иронија је у томе што ти исти актери критикују „узурпацију институција” од стране власти, док сами узурпирају правосуђе као средство политичке борбе.

Један од најбољих примера за све то је случај тужитељке Бојане Савовић. Испрва представљена као симбол нове, решене борбе против корупције, врло брзо је — кроз низ истрага, нарочито у случају корупције у ЕПС-у — показала да нема стварне капацитете. Њена погрешна процена штете у случају ЕПС-а, где је пола милијарде евра процењено као пола милиона, довела је до њеног уклањања из предмета, што је искористила као одскочну даску за политичку каријеру. За мање од два месеца, од потпуно непознате тужитељке, Савовић је постала јавна личност, учесница протеста, коментаторка политичких збивања и медијска аналитичарка опозиције. У том процесу, не само да је одбила да гони учеснике протеста, већ је отворено давала савете насилним демонстрантима како да се понашају и како да избегну затворске казне.

Ипак, проблем није у томе што она одбија да гони демонстранте, већ што одлуке доноси селективно, у складу са политичком обојеношћу случаја. То је одраз свих тужилаца и судија под контролом Загорке Доловац. Истовремено, ЦЕПРИС и Проглас, као наводно „стручна” тела, постали су ПР агенција одметнутог правосуђа. Сви текстови, све анализе, све публикације иду у једном правцу: ограничити утицај извршне власти, ојачати тужилаштво, увести полицију у њихову зону контроле и извршити државни удар.

Шта је тужилачка полиција и зашто њена верзија у Србији не би имала никакве везе са правдом?

На површини, на папиру, „тужилачка полиција” звучи као напредан механизам — специјализоване јединице унутар полиције које раде директно под надзором тужилаца, без мешања министра унутрашњих послова или политичких претпостављених. Идеја се представља као „нормалан модел” у европским правосуђима, али то је само пола истине. Друга половина је далеко мрачнија и, у српском контексту, подразумева крај сваког облика демократије и потпуну контролу свих институција у Србији од стране Брисела. Другим речима — колонизација.

Модел који је предложен у 18 тачака политичке иницијативе Проглас, а пре тога и од стране ЦЕПРИС-а, предвиђа издвајање припадника из различитих сектора Министарства унутрашњих послова, који би радили искључиво по налозима тужилаца. Ти службеници би били физички смештени у просторије јавних тужилаштава, а ни надлежни министар, ни њихове полицијске старешине, не би имали никакву надлежност над њима. Формално би и даље припадали Министарству унутрашњих послова, али би у суштини деловали као приватни извршни орган тужилаштва.

У једном нормалном, стабилном и институционално одговорном друштву — нарочито оном које државне и националне интересе ставља изнад свега — такав модел би можда могао представљати рационалан одговор на неефикасност и политички утицај.
Али у Србији, где значајан део тужилаштва избегава законску обавезу, бави се политиком, одбија да гони једне, а селективно прогони друге, доделити полицијска овлашћења тој истој групи није реформа — то је, буквално, предаја контроле над силом парадржавној структури.

У извештају ауторке Бојане Савовић и аутора Радована Лазића под насловом „Корак ближе тужилачкој полицији — компаративна анализа са смерницама за успостављање тужилачке полиције у Србији”, који је објавио и финансирао Центар за правосудна истраживања (ЦЕПРИС), уз подршку Београдске отворене школе и Владе Шведске, не дају се одговори на кључна питања:

Ко бира припаднике „тужилачке полиције”?

Ко их контролише?

Шта се дешава када наређења тужилаца дођу у сукоб са правним интересима грађана?

Где је јавни надзор?

Уместо тога, добијамо описе како ће полицијски службеници седети у канцеларијама тужилаштава, док ће формално и даље примати плату из Министарства унутрашњих послова. Министар неће имати право да их премешта, дисциплинује или ангажује. И низ других демагошких решења без логике.

Али оно што се из свега тога може закључити јесте да би та полицијска снага била извршни апарат без јавне одговорности, под контролом људи који су већ показали спремност да злоупотребе своје позиције у политичке сврхе. Не треба много маште да се замисли како би изгледало хапшење новинара, народног посланика или судије по налогу тужиоца који већ сутрадан држи говор на протесту против некога ко није „њихов”.

Од копирања Европе до карикатуре

Позивање на „европски модел” тужилачке полиције најчешће се односи на примере из Румуније, Швајцарске, Италије и Северне Македоније. Али у пракси, ниједна од тих држава није Србија. У Румунији је чувени ДНA (Национална дирекција за борбу против корупције) на крају показао да је тај модел у пракси искоренио и последње остатке суверенитета и воље румунског народа у корист интереса Брисела. Лаура Ковеши, дуго промовисана као симбол борбе против корупције, касније је сама постала предмет истрага, а бројни поступци из тог периода поништени су због тешких злоупотреба.

У Италији, где постоји тужилачка полиција при сваком тужилаштву, правосудни систем садржи комплексне механизме контроле који спречавају концентрацију моћи. А у Северној Македонији, где је „Пржино модел” служио као оквир за формирање техничке владе са механизмима надзора над изборима, тај исти модел је на крају довео до политичке инструментализације тужилаштва, селективне правде и урушавања институција. Данас, у Северној Македонији, такође захваљујући тужилаштву и европским реформама, етнички Македонци постају мањина, а о њиховој судбини одлучују Албанци и ЕУ.

Да ли би српски модел био ишта бољи? Или би, као што смо већ много пута видели, постао само још један инструмент политичког обрачуна у рукама малог, гласног и добро позиционираног правосудног круга? Данас, након што су најгласнији актери из одметнутог дела тужилаштва открили своје политичке намере, јасно је да би све било само још горе.

Спољни притисак уместо унутрашње реформе: ЕУ као покровитељ одметнутог тужилаштва

Када се говори о увођењу тужилачке полиције у Србији, готово сви актери на домаћој сцени — од активиста Прогласа до свих осталих НВО, које су директно или индиректно део те иницијативе — позивају се на „обавезе из Поглавља 23 и 24” у процесу приступања ЕУ.

На површини, то изгледа као технички услови: захтев за „оперативном независношћу полиције”, јачање капацитета тужилаштва и увођење модела присутних у чланицама ЕУ. Али иза бирократског језика крије се озбиљан политички пројекат: пренос власти са демократски изабраних институција на актере који делују ван уставне контроле — на „одметнуто тужилаштво” под директним утицајем Брисела.

Није тајна да су кључне промене у структури тужилаштва у Србији — од укидања хијерархије, преко уставних амандмана из 2022. године, па до покушаја увођења тужилачке полиције — настале као резултат спољног притиска. То није био процес у коме је српско друштво, правна струка или државне институције саме закључиле да су те промене неопходне. То су директне директиве Брисела, представљене под плаштом европеизације, али суштински усмерене на слабљење утицаја суверене, националне извршне власти и јачање наднационалних контролних механизама.

Један од главних инструмената тог уређеног система је Загорка Доловац — фигура која, након уставних промена и кадровских одлука у Високом тужилачком већу, данас практично има апсолутну моћ унутар тужилаштва. Постала је несмењива. Иако је њено именовање дошло без икакве воље народа, њен рад није предмет јавне расправе, а њена лојалност — према општем утиску — више припада канцеларијама у Бриселу него институцијама у Београду. Управо под њеним „патронатом” развио се паралелни систем тужилаца — политички активних, медијски промовисаних и идеолошки усклађених са страним интересима.

ЕУ званично, у својим извештајима, од Србије тражи да побољша „ефикасност правосуђа”, „оснажи независност тужилаштва” и „ограничи утицај извршне власти над полицијом”. Али у пракси, не подржавају се правне гаранције, институционални механизми нити транспарентне процедуре. Напротив, ЕУ подржава персонализоване центре моћи, попут структура окупљених око професионалних НВО, које се позиционирају као предводници „реформи”.

Са те тачке гледишта, тужилачка полиција се не појављује као алат за побољшање истрага или заштиту грађана, већ буквално као политички инструмент за подривање утицаја државних институција и обезбеђивање трајности паралелног механизма контроле — над безбедносним сектором, кривичним гоњењем и, што је најважније, медијским наративима.

Ако би се овај модел усвојио, Србија би добила полицијску силу која не одговара Министарству унутрашњих послова, већ тужиоцима који су политички ангажовани, идеолошки обојени и нису прави носиоци правде. То значи да би део државне силе био изузет из националног надзора и предат у руке онима који се отворено декларишу као опозиција — не само актуелној власти, већ самој држави.

Иронија је у томе што се све ово спроводи у име „европских вредности.” Али у српском контексту, те вредности све више значе демонтажу државе, рушење институционалне одговорности и успостављање паралелних центара моћи који делују у интересу страних агенди.

Истовремено, овај сегмент тужилаштва не показује ни доследност у поштовању закона ни етике своје професије. С једне стране, захтевају апсолутну независност и нова овлашћења (укључујући контролу над „тужилачком полицијом”), а с друге стране, отворено крше норме — укључујући забрану политичког ангажовања — без икаквих последица. Њихово деловање у оквиру Прогласа, сарадња са страним фондацијама или наступи у медијима који отворено воде кампању против државних институција постали су правило. Закон је, у њиховом тумачењу, нешто што важи за „друге”, никада за њих саме, и све више се тумачи на основу унутрашњих „мишљења”, у зависности од политичке боје оптуженог.

Најопаснији део ове параполитичке стратегије не лежи само у јавној пропаганди, већ у амбицији да се кроз техничку, наводно реформску меру, увођење тужилачке полиције, обезбеди оперативна контрола над репресивним апаратом, али ван оквира народне воље.

ЦЕПРИС и Проглас, као кључни идеолошки и професионални центри овог покрета, ту промену не представљају као прелазну, већ као трајну. А оног тренутка када би Србија заиста ушла у тај круг, са поменутим људима на челу, престала би да постоји као суверена држава. Да би се освојила једна земља, понекад није потребно најсавременије оружје — већ само добро постављен тужилачки систем са ценом.

РЕСТ