Крвава шака као најава рушења државе: Како је Динко Грухоњић 2019. године симболично открио циљеве протестног покрета

На друштвеним мрежама ових дана поново кружи фотографија из 2019. године: Динко Грухоњић, познат по својим вређањима Срба и учешћу у протестима, држи транспарент са огромном крвавом шаком. Тај призор, у светлу догађаја из 2024. године, када је у рушењу надстрешнице у Новом Саду страдало више људи, добија нову, мрачну симболику. Јавност с правом поставља питање шта је значила та „крвава шака“ много пре трагедије? Је ли то био неки знак, најава, или симболички опис онога што је планирано?

После рушења надстрешнице, исти тај Грухоњић и њему блиски „активисти“ покушавају да трагедију искористе за политичку експлоатацију. Уместо туге и солидарности уследили су позиви на обрачуне, оптужбе без основа, напади на институције, а све под плаштом правде.

Оно што највише узнемирава је начин на који Динко Грухоњић годинама јавно говори о Србима и Србији. У својим изјавама, доступним јавности, он српски народ описује као „еколошки затровану средину која се распада на све могуће начине“, оптужујући ја за ратове, злочине, па чак и за градњу цркава.

„Војводина је највише на удару српског национализма задњих 35 година“, тврди Грухоњић, називајући српску традицију „запишавањем територије“ и изругујући се верским објектима: „Хиперпродукција цркава у Војводини је у византијско-рашком стилу и то је класично зaпишавање територије.“

У том духу, он не оклева да назове владику Иринеја Буловића „Саруманом“ и СПЦ „Мордором“, позивајући се чак на „четворицу јахача апокалипсе“. Овакве метафоре не само да су увредљиве, већ показују дубоку мржњу и презир према свему што је део српског духовног и културног идентитета.

„Данас имамо и цркву и конкарнице на сваком ћошку“, каже он, јасно упирући прст у сам темељ народа.

Грухоњић не крије да му смета чак и патријарх Порфирије, кога описује као „продукт Иринеја Буловића“.

У његовом свету, Срби су криви за све: од „ратних лудила“, до „јогурт револуције“, а Војводина је „прва жртва“, јер више није „аустроугарска забит са домом културе“. Са жаљењем говори како више нема „домова културе који одвраћају од кафане и цркве“.

„Ако живиш у свињцу, то не значи да и ти мораш бити свиња“, каже Грухоњић, алудирајући на Србију и Србе, да су свињац.

У светлу свега овога, није тешко схватити зашто се многи питају како је могуће да човек са оваквим ставовима икада добије простор у медијима, а камоли у академској заједници? И како је могуће да исти тај човек данас предводи протесте који тврде да се боре за правду?

Када човек који Српску православну цркву назива + „злом силом“, Владику Иринеја „Саруманом“, и када изјављује да „неће остати камен на камену од Војводине“ постане лице и симбол протеста, онда је крајње време да се народ запита, ко заправо стоји иза тих протеста и какав им је стварни циљ?

Уколико су предводници блокада и кампање против институција Србије управо они који отворено пропагирају одвајање Војводине, рушење Српске, признање лажне државе Косово и сатанизују све што је српско, онда више није реч о побуни народа већ о пројекту чији је једини циљ: уништење Србије као државе и српског народа као политичког субјекта.

Грухоњић, са својим „запишавањем територије“, како сам каже, представља управо оно што је најопасније, мрежу у којој се мржња према српском имену, вери и култури, покушава упаковати у плашт „грађанских вредности“ и „слободе“.

Народ види више него што мисле. Када једном препозна ко заиста стоји иза парола, камера и барикада биће јасно да ово нису протести, већ облик политичко-друштвене саботаже.

Јасно је да се иза паравана „грађанског отпора“ крије се добро осмишљена стратегија духовног разарања, чији је коначни циљ: разбијање Србије, брисање идентитета и гашење националне свести.

Васељенска