„Шетња за цепање Србије“: како Угљанин и Љајић под плаштом студентског бунта пумпају сепаратизам
(Фото: sandzakpress.net)
Како Угљанин и Љајић под плаштом студентског бунта пумпају сепаратизам
У Новом Пазару траје борба за контролу над блокадерским активизмом која све више личи на политичку режију старих „противника“. Док једна група младих пешачи ка Новом Саду под заставом „Санџачког центра за демократију“, друга се креће истим путем у оквиру акције „16 дана за 16 жртава“. Наизглед, реч је о две одвојене иницијативе, али суштински, и једни и други делују у корист истог циља.
Санџачки центар за демократију основан је 2022. године од стране Арвинда Капиџића, активисте и бившег кандидата Странке демократске акције Сулејмана Угљанина. Иако се формално представљају као независна омладинска иницијатива, у стварности је реч о организацији коју чине деца и рођаци функционера СДА, што јасно указује на континуитет страначке контроле над студентским покретима. После избацивања Давуда Делимеђца из пленума Државног универзитета у Новом Пазару због наводних финансијских злоупотреба, већина студената који су га подржавали прешла је управо у редове СЦД-а, који сада делује као омладинска испостава Угљаниновог политичког круга.
Паралелно с њима, група која пешачи у оквиру акције „16 дана за 16 жртава“ добија логистичку и медијску подршку портала блиских Расиму Љајићу. Њихове акције, текстови и јавни наступи подсећају на типичну Љајићеву стратегију, грађење утицаја кроз наизглед грађанске покрете, док се у позадини плету политичке везе и утицаји.
Оно што је посебно индикативно јесте правац њиховог кретања. Обе групе крећу из Новог Пазара, града који деценијама представља политичко и идеолошко средиште бошњачког сепаратизма, и иду ка Новом Саду, месту где су у последњим годинама оживеле идеје војвођанског аутономаштва. Два центра, два симбола регионалног издвајања, сада повезују две групе које наизглед делују супротно, али суштински иду истим путем.
Иако се на површини све представља као подела, Угљанинови против Љајићевих, у стварности међу сепаратистима подела нема. Њихов циљ је заједнички: продубљивање регионалних линија, слабљење државног ауторитета и стварање нових генерација политичких следбеника који ће наставити политику етничког издвајања под изговором „демократије“ и „грађанских права“.
Васељенска
Овим блокадерима, најмање студентима, а у ствари неосаманистима и неонацистима
у велико помаже и Радио Београд који је поново постао диспечерски центра за прикупљање блокадера. Саопштења су врло малициозна јер не говоре колико је бројчано тих група а
ради се о пар стотина, и мање, и „досољавају“да их народ „дочекује са цвећем“ иако су
тај „народ“ у ствари београдске филијале НВО, распоређене по свим већим градовима.
Радио Београд је последње уточиште пучиста из „5.Октобра“ у коме се нарочито истиче
Александра Младеновић која очито ради за Маринику кад „тражи провидне шатроре“ а
то је Мариникна невешта лаж кад се вадила на питање како је била присутна у време
паљења шатора које она, иначе, шпијунира и „волела би да су Шатори провидни“.