Ноћ вештица у Србији: блокадери су трагедију претворили у представу, а жртве у средство за политички профит

У ноћи у којој су жртве требале бити оплакане, Србија ће гледати нешто сасвим друго, јавни простор поново постаје позорница. Они који су месецима рушили државу у име туђе правде сада корачају ка Новом Саду под светлима камера, баш уочи Ноћи вештица, празника који нема никакве везе са Србијом али симболично се смеје смрти.

Многи од оних који ће тог дана изаћи на улице заиста верују да чине нешто исправно. Можда и не слуте да учествују у ритуалу који више нема никакве везе са болом, ни са сећањем. Оно што је некад било људска трагедија сада је постало инструмент за политичке и медијске добитке, а спонзори тог покрета не носе свеће него микрофоне, не тугују, него броје кликове и проценат гледаности. Над телима жртава више се не моли – над њима се профитира.

Туга је изгубила тежину и неко је одлучио да родитељи и породице немају тапију на бол, чак да не тугују довољно добро.16 жртава које су имале име и лице, претворене су у симбол погодан за сваку агенду. Њихова смрт се користи као реквизит у политичкој представи у којој се све мери у ефектима, колико је емотивно, колико се дели, колико траје. У таквом амбијенту ништа није стварно, ни бол, ни правда, ни вера. Све је само добро упакована илузија, савремена верзија празника сенки.

Иза те лажне светлости правде стоје они који све ово режирају већ годинама, вешто и без трунке стида. Њима није стало до жртава, ни до правде, ни до истине, они живе од туђе трагедије, као што се други хране сензацијом. Они знају да ће се и ова ноћ завршити као и све пре ње, у монтажама телевизијских прилога, у извештајима, у насловима који продају осећање без стварног бола. И већ сутра, када се гомила разиђе, исти ти људи ће пронаћи нову прилику да употребе исте те младе, искрене људе који верују да се боре за нешто чисто, а заправо постају алат у рукама оних који не верују ни у шта осим у сопствену корист.

И зато ће те ноћи Србија, уместо да се присети, поново гледати себе у искривљеном огледалу. И што дуже гледа, све мање ће препознавати лице које види. Када туга изгуби своју истину, а правда постане сценарио, ниједна маска више није потребна, јер све постаје маска. И то је можда највећа трагедија, не што други манипулишу нашом жалошћу, већ што им то дозвољавамо, верујући да учествујемо у нечем часном, док у ствари играмо у представи коју су други давно написали.