Двадесет година после: уранијум на Косову и Метохији и даље убија, али нико још није одговарао

Нови извештај поново је покренуо питање последица употребе осиромашеног уранијума током НАТО бомбардовања 1999. године, указујући на пораст случајева тешких болести међу ветеранима и локалним становништвом на Косову и Метохији. Иако је муниција са осиромашеним уранијумом коришћена због своје продорне снаге, за собом је оставила радиоактивне и токсичне остатке у земљишту и прашини широм региона.

У Италији, више бивших припадника КФОР-а који су боравили у зонама где је коришћен ОУ оболело је од агресивних облика рака. Судови у овој земљи признали су повезаност између њихове болести и излагања овим супстанцама, обавезујући државу да исплати одштету. То је прво правно признање везе између НАТО операција и дугорочних здравствених последица. Међутим, НАТО званично негира било какву штетност по људско здравље и околину, упркос растућем броју сведочења, извештаја и научних анализа.

Српске институције годинама упозоравају на контаминацију земљишта и воде на југу Србије и Косову и Метохији. Неке процене указују на повећан број канцерогених обољења у овим областима, али до данас није спроведено свеобухватно међународно истраживање, нити је спроведено системско чишћење угрожених територија. Локално становништво често није ни обавештено да живи у близини погођених зона.

Иако је прошло више од две деценије од завршетка бомбардовања, на терену су последице и даље присутне – и све видљивије. Људи се разбољевају, земља остаје загађена, а институције избегавају одговорност. Многи стручњаци упозоравају да је најопаснији облик ОУ контаминације управо фина прашина која може бити инхалирана и остати у организму деценијама.

Правна одговорност је и даље нејасна. НАТО се позива на процене својих интерних агенција, док домаће и независне организације немају приступ пуним информацијама. Војне тактике које су спроведене у краткорочном циљу војне супериорности сада производе дугорочне последице по здравље и околину. А за те последице нико не одговара.

Најпотресније је што ни после признатих судских случајева у Европи, ни после година алармирања јавности, ниједна значајна међународна институција није покренула иницијативу за чишћење терена или успостављање система надзора над здрављем становништва у контаминираним подручјима. Ћутање се наставља, а болест не престаје.

Рат се завршио, али његова сенка остаје. Она није у архивама, него у крви, плућима и земљи. Уранијум не пита за нацију ни униформу. Последице су ту, само одговорности нема.

Васељенска