Илија Петровић:Антисрбство црногорствујуће

Пошто су Подгоричани пре неколико дана угостили Хрвате    да на фудбалској утакмици арлаучу једино што знају – “За дом спремни” и “Убиј Србина” (мада није искључено да су се међу њима налазило и нешто монтенегрина) -    присетио сам се да управо поменуто антисрбско монтенегринство није из(без)умљено у нашем времену.

Први пут сам о томе писао средином јесени 2008, у једном прилогу за научни скуп о Његошу, владици Петру Другом Петровићу, најављен у Матици србској за пролеће наредне године. На почетку тога текста под насловом “Светац или зликовац”, стајао је пасус који је казивао да би “при вредновању неког књижевног дела и његовог философског, мисаоног, моралистичког, образовног и васпитног склопа упутно би било узети у обзир, барем у назнакама, и ауторов људски лик”, а на самом крају нашло се и питање да ли онај ваљда најцитиранији двостих из Горског вијенца (“Коме закон лежи у топузу / трагови му смрде нечовјештвом”) треба сматрати подалеким уводом у Владичино покајање и “предсмртно помирење са Христом”.

Тако приређен прилог, 11. новембра 2008. године уручен је госпођи проф. др Јасмини Грковић (1959), члану Академије наука наводно Србске и Његошевог одбора у Матици српској.

Средином јануара наредне године, сасвим случајно “открио” сам (пошто се у Одбору нису досетили да ме томе “поуче”), да је научни скуп о Његошу позивне природе, што значи да на њему могу учествовати само посвећени, они којима је из Одбора упућен званичан позив, а који су раније, ко зна кад и како, стекли искључиво право да о Његошу знају све или бар понешто.

Почетком марта сачињен је програм замишљеног научног скупа, у коме, као што је протокол и налагао, понуђеног текста није било. Пошто сам сазнао за те појединости а ценећи да тема којом се рад бави заслужује пажњу, прећутани текст понуђен је Зборнику Матице србске за историју. Крајем лета исте године, од једног члана редакције овог часописа чуле су се похвалне речи о прилогу, као и мишљење да би најбоље било објавити га у Његошевом зборнику.

Крајем новембра, исти тај члан редакције рекао је да се сви њени чланови слажу да текст треба објавити у Зборнику за историју, али да се чека мишљење главног уредника Милоша Благојевића (1930-2012) из Београда.

Како се до последњег дана децембра није дочекало мишљење главног уредника, што ће рећи да се није ни сазнало по којим мерилима Матица србска прихвата или одбацује србске теме, договорио сам се са самим собом, у последњи час, да текст, унеколико прилагођен и у уверењу да неће реметити замишљену целину, сместим у своју књижицу “Црногорска похара Куча”, Подгорица 2010, као посебно поглавље под насловом “Кучи и владика Раде”, на странама 38-59.

А тамо, нашло се места и за тврдњу историчара Томице Никчевића да је крајем тридесетих година 19. века дошло до “политичке диференцијације” у Пиперима, Бјелопавлићима, Цеклину, Црмници и Кучима, што укључује постојање “протурских елемената” у том крајевима. Пошто се узгредно позабавио побуном у Пиперима и Црмници (марта 1839), Никчевић се окренуо “веома јаком утицају” које су “протурске политичке снаге у Кучима имале почетком четрдесетих година”. Већ из податка да се у тим “снагама” налазио “приличан број угледнијих Куча”, а да су их предводили Вукић Попов Петровић и Џуџо Радоњин Прелевић, лако се може закључити да је подела на “протурске” и “процетињске” снаге и у Црној Гори и у Брдима прављена смишљено и циљно: са друштвене и ратне позорнице требало је уклонити угледне племенске вође, из породица које су свој углед стицале троиповековном борбом против Турака, а на њихово место довести “нове мајсторе”, особе спремне да удворички подрже све поступке цетињских господара.

Написао је то с ослонцем на оно што су “осмислили” књаз Данило и брат му војвода Мирко, цетињски Петровићи Његоши – представљајући Куче као издајнике и турске послушнике. Ни њему, Никчевићу, као ни бројним историчарима од каријере, није ни било стало да знају да “ниједно племе црногорско није било изложено толико свакодневним турским нападима као што је било племе Кучи. Али се ни Турци ни Арбанаси никога нису тако бојали као Куча. Јер су њихове чете крстариле свуда, не дајући Турцима мира, прекидајући караване и сваки саобраћај између градова. Турцима је то додијало и сама влада из Цариграда наредила је да се Кучи пошто-пото раселе, а да се њихова села опустоше и униште. Зато је Турска влада у другој половини 18. вијека (1774 – ИП) послала војску и са седам страна напала на Куче, који су се витешки бранили и наносили Турцима ударе, све док су имали муниције и хране; а кад је нестало и једно и друго – били су принуђени да напусте своје домове и да гледају, колико се год може, да спасу од коначног уништења” (Томо П. Ораовац, Знамените Црногорке, Земун 1940, 9).

Успели су Кучи да се на седам година спасу у Ровцима “јер су сва околна племена била против Куча и на страни Турака”, а ни Никчевић ни његови исто(не)мишљеници не постављају питање како се могло десити да Кучима у помоћ не притекну Црногорци који су им били територијално много ближи и бројчано јачи од Ровчана! И није ли таква и толика црногорска незаинтересованост за кучку судбину била наговештај онога што ће Црногорци учинити Кучима средином наредног века.

Никчевић је написао то и тако не знајући да је крајем двадесетих година 19. века, у Подгорици умрло од куге подоста турског живља, али не толико да није имао ко оружјем сачекати Куче и Пипере који су заједно кренули у варош да отуд узму оно што је иза те пошасти, по кучкој и пиперској рачуници, остало без власника. Турци су, дакле, спремно дочекали незване госте, лако их разбили и протерали (вратили) у Брда.

Недуго затим (1832), “владика Раде (владика Петар Други – ИП) науми да сједини Куче с Црном Гором. Он је рекао Вукићу Попову: ‘Што не доведеш Куче да их сјединимо с Црном Гором, па да се заједно бијемо с Турцима?’ Вукић му је одговорио: ‘Не могу Кучи искрај Арбаније ићи около свих Брда и Црне Горе на Котор ни саме соли да донесу, а камоли све друго што им треба, но ударимо на Подгорицу, тада ћу ти довести Куче да их сјединимо с Црном Гором, и ти да си нам поглавар’.

Станко Стијепов, отац будућег књаза Данила, који је лијеп спомен оставио у народу црногорском и брдском (Станко, а не Данило – ИП), као мудар човјек предвиђао је да од тога посла не може ништа бити. Он је говорио Вукићу Попову и владици Раду: ‘Прођи се ти, Вукићу, нашега Рада и јединства с њим и ударца на Подгорицу. Што ће вам Подгорица? И да је освојите, опет ће вам је Турци узети, не можете је задржати. Саме Цигане што има цар турски у царство да вам пошље, узели би вам је. Само Мује или Алије, колико их    цар у царевини има, да вам пошље, узели би вам и Подгорицу, па и сву Црну Гору, кад би истински прегнули” (Марко Миљанов, Племе Кучи у народној причи и пјесми, Сабрана дјела – Критичко издање, Титоград/Подгорица 1989, 229-230).

Без обзира на своју мудрост и умереност, или можда баш због тога, Станко Стијепов није могао одвратити владику Рада од његове намере јер фебруара 1832. године Црногорци ударе на Подгорицу очекујући помоћ од Хота и од Куча. Кад је напад почео, показало се да није све најбоље припремљено, тако да су се Турци лако одбранили: Хоти не дођоше, а Вукић Попов, пошто је са куч-ке стране, од Дољана, видео да се напад не одвија како се очекивало, предложи црногорском команданту Ивану Ивановићу који је у међувремену напао на Зету, да се повуче. Да ли због Ивановићеве друкчије процене војних прилика, или је уредно повлачење било немогуће, настављено је с окршајима: црногорској страни прикључили су се и Брђани и Затрепчани, али је турска војска била успешнија, те србску “војску сву растјерају од Подгорице” (Марко Миљанов, Наведени рад, 231).

После је, да би се како-тако сачувао образ владици Раду и да би се срамота за пораз пребацила на Брђане, протурена прича да се то десило јер су Турци, наводно, “успјели да потплате неколико главара који су и дотада били у турској служби” (Јагош Јовановић, Стварање црногорске државе и развој црногорске националности, Цетиње 1948, 212).

Подразумева се да у папирима владике Рада нема никаквог трага о овом промашају под Подгорицом јер је Владици, по природи ствари, одговарало да се његова војничка неспособност сасвим прикрије. То се најлакше могло учинити пребацивањем одговорности на друге, у овом случају на Брђане, пре свега на Куче, чије је “исторично” тумачење дао Ђоко Пејовић (1918-1983):

“Упућеност Куча на подгорички пазар морала је све више слабити њихове везе са Црном Гором. Прижељкивано заузимање Подгорице заједничким снагама и остваривање територијалног и економског јединства са другим крајевима земље тада није могло бити реализовано. У таквим околностима објективно протурски оријентисане снаге у Кучима, са Вукићем Поповим Петровићем и другима на челу, све су јаче долазиле до изражаја, знатно више од осталих које су се са неколико нижих главара залагале за политику пуног јединства са Црном Гором. Оштрина сукоба на овом подручју за извјесно вријеме окончана је одлуком Сената, којом је у марту 1840. године Вукић Попов осуђен на смрт због изазивања побуне, док су његов брат Радоња Симонов Петровић    и више других кажњени већим и мањим новчаним казнама”. Међу овима “више других”, налазе се и имена двојице Поповића “који су прије смрти Вукићеве дошли и поклонили се, да даду оба глобе суду 15 талијера” (према Т. Никчевић, Политичке струје у Црној Гори у процесу стварања државе у 19. вијеку – отпор стварању државе, Цетиње 1958, 134), што несумњиво значи да је Вукић Попов прво убијен па је накнадно донесена смртна пресуда. Исто тако треба тумачити и реченицу из пресуде “да више за Вукића Попова поговора није”, пошто је он већ био убијен.

Могло је бити тако јер је владика Петар Други донео Закон отачаства, кривични закон од свега 20 тачака, којим су биле прописане строге казне за кривце. “Казне је изрицао и сам владика, при чему је био неретко строг” (Јован Милићевић, Црна Гора 1797-1851, Историја српског народа V-1, Од Првог устанка до Берлинског конгреса 180101878, Београд 1981, 190), а једна од казни тиче се и кучког главара Вукића Попова, подведена под формулацију да је “свако одржавање веза са скадарским везиром и турским властима уопште, посебно од стране главара из граничних подручја земље, кажњавао без икаквог оклијевања”( Ђ. Д. Пејовић, Црна Гора у доба Петра I и Петра II, Београд 1981, 450).

О кажњавању “без икаквог оклијевања” писао је и Марко Миљанов, Поповић, Куч, у “народној рачуници” да је “владика Раде… без разлога и на грозан начин… побио осамдесет тројицу бираних људи, Брђана, Црногораца и Примораца. Најприје се Кучима представљало да онај који не би учинио све што му владика рече, да ће Божја казна пасти на њега, и да ће га владика проклети, као што је свети Петар (Цетињски) проклињао… јер у то је вријеме народ и калуђере и попове сматрао свецима, а камо ли не владике. Но пошто Кучи видјеше како се Бог разгњеви на послушнике владичине и убице Вукићеве и Џуџове, увјерише се да није Богу угодно све оно што владика рече. Стога не помогоше владици паре које је давао да се убије војвода Томо Петров Поповић” чије су јунаштво опјевале гусле српске и пјесме арбанашке и многи други” јер после погибије Вукићеве и Џуџове, “тешко да могаше владика наћи којега Куча да му некога убије за паре”    (M. Миљанов, Наведени рад 240 и 374)

Али је зато књаз Данило Петровић, Зеко Мали, наследник Владичин, у најранијој младости, уз Петра Другог долазећи у додир с особама из просветитељског и масонског круга, баштинио њихове основне философске погледе: антиклерикализам, односно залагање да се свештенство истисне из јавног живота, и теорију природног права, по којој је човек слободан да сву своју снагу употребљава по својој вољи и да има неограничено право на све што може постићи својом силом. (Кад је већ злоупотребио последњу вољу владике Рада одбијајући владичански трон, мора бити разумљиво што током своје кратке владавине није поштовао ни основне хришћанске вредности, те    није случајно што је све своје антисрбске, нељудске походе везао за велике хришћанске свеце: у Пиперима – за Аранђеловдан; у Бјелопавлићима – за Тројичиндан; у Кучима – за Петровдан). И једну и другу философску мисао он је примењивао с крајњом безобзирношћу а две похаре Куча (1855. и 1856) извео је сасвим прорачунато, у сопственој “режији” – да се не би трошио другима плаћајући за услугу. Резултат његових “победа”, нарочито оне из 1856. године, биле су бројне жртве међу кучком нејачи, од деце у колевкама до болесних, старих и немоћних лица. Био је то смишљен напор да се Кучи истребе до последњег, а по геноцидности његовог “подвига” не може се у дугој српској повесници наћи прикладан пример за упоређивање.

Ако ли је већ реч о упоређивању, нека послужи један “слабашни” пример: за одбрану од напада Омер-паше Латаса на Црну Гору (1852) и њено уништење не би ли се “за увијек” у Херцеговини завео ред, књаз Данило мобилисао је свих четири хиљаде (4.000) војника а против Куча повео је (или послао) тек десет хиљада (10.000) убица.

У наставку биће указано тек на неколико појединости везаних за тај колико геноцидан, толико и срамотан чин.

По једноставном објашњењу Марка Миљанова, књаз Данило слао је војску на Куче јер није успео да их приволи на покорност, односно да их натера “да плаћају данак и да им постави суд”.

Према схватању Буда Симоновића (1945), новинара и публицисте    неоптерећеног “идеолошком обавезом” званичних историчара да за вечност прочитају, и напишу, шта се то у одређеном временском периоду дешавало и какву је улогу у тим дешавањима имала нека одређена личност, понајбоље је схватио суштину свих збивања везаних за ту похару:

“Незадовољство владавином књаза Данила које је тињало у народу, нарочито у Брдима, подјаривано… големим невољама које су на самом почетку његове владавине донијели двогодишње војевање са Турцима, а потом и незапамћена глад током 1854. и 1855. године, послије Пипера и Бјелопавлића кулминирало је у Кучима. У ствари, ово ратоборно горштачко племе које је стално било на вјетрометини утицаја и интереса и Турске и Црне Горе, увијек је било помало држава у држави. Непокорни и непослушни, Кучи се нијесу двоумили око своје националне припадности, али ни пристајали да трпе и ћуте пред тиранијом и самовлашћем цетињског господара. Још кад их је притисла двогодишња глад, нијесу више хајали за књажеву изричиту наредбу о укидању хајдучије и строгој забрани упадања на турску територију и територију других сусједних племена гдје су се снабдијевали храном, плијенећи стоку и пљачкајући од оних који су имали… Књаз Данило је очигледно желио да Кучима песницом утјера рогове у главу и једном за свагда од њих створи тврду крајину и поуздану брану према скадарском пашалуку, те да и Турцима и цијелој Европи стави до знања да је то Црна Гора” (Б. Симоновић, Зеко Мали, Београд 2000, 117-118).

Нешто друкчије размишља Бранко Павићевић (1922-2012), историчар и једно време шеф црногорских академика, који упад црногорске војске у Куче оправдава намером књаза Данила “да спријечи Турке да подбуњују Куче и подстичу их на упаде на територију Братоножића и Пипера”. При томе, Павићевић не објашњава зашто је књаз своју војску послао на Куче а не против Турака да њих “уразуми” и одврати од “антипиперских и антибратоношких” поступака. Али зато, не би ли оправдао своју уопштену поставку да су већ годинама трајали сукоби између Црногораца и Турака око неких граничних области, он као најспорнију област помиње Куче над којима је наводни “црногорски суверенитет имао санкцију више од једног стољећа”. У том је ставу више неистине но што једна реченица може да издржи: ако је Црна Гора ратовала с Турцима због неких граничних области, то није могло бити због Куча који су се налазили изван црногорских граница, довољно самосталних и врло ујединитељски расположених, чији су се тадашњи предводници, војвода Радоња Петров и син му Илија Радоњин Петровић Дрекаловић, потписују као војводе кучке и гувернадури брдских племена, “прво Куча, Климента, Васојевића, Братоножића, Пипера, Бјелопавлића, Хота, Кастрата, васего предјела зецкаго особ султанскаго царствија”.

Кад су већ Његоши у питању, додаћемо овде и који редак о књазу/краљу Николи о коме у Црној Гори и данас говоре као Србину “до балчака”, коме нема равна. Без обзира на то што је његово мешање у судске послове било уобичајена ствар, а судијама који су доносили пресуде супротне његовим жељама називао је издајницима. На једну одбрану да је пресуда основана на закону, узвикнуо је, сав разјарен: “Даћу ја вама то ваше ‘по закону’! Сви ви, који сте са Саве воду пили, прави сте издајници. Ја ћу се с вама већ обрачунати”. А после Сарајевског атентата, уочи избијања Великог рата, “надао (се) да ће српска влада имати довољно увиђавности и да ће попустити у свим тачкама” оног аустроугарског ултиматума Краљевини Србији. ултиматума који је у енглеској дипломатији, нимало наклоњеној србској ствари, оцењен као “најужаснији документ који је једна држава икада уручила некој другој држави”. У непосредној вези са тим, аустроугарски војни аташе на Цетињу мајор Густав Хубка сведочи да му је краљ Никола, 13. јула 1914. године, рекао: “Ваш цар не би могао од мене само једно да изискује да се ја борим противу Русије, јер сам ја овоме (руском цару) по самој историји а исто тако услед породичних веза и односа обавезан; али у свим осталим питањима ја могу бити његов услужан пријатељ. Отпутујте одмах у Беч и обавијестите о моме очајном положају”.

Што ће рећи: краљ Никола, “услужан пријатељ” бечкога ћесара”, биће пријатељ Бечу и у очекиваном Великом рату, као осталом питању, против Краљевине Србије!

Но, било како било, не можемо посигурно знати како су Црногорци, они који су Србска Спарта били, изродили потомство коме је Србство крвни и једини враг, можемо само подсетити да у Светоме Писму стоји да ће греси отаца пасти до деветога колена.

А то девето колено све је ближе потомцима оних који су Пипере харали, који су Бјелопавлићима образ узимали, који су геноцид над Кучима починили, који су у Великом рату закулисне игре играли, и ти се потомци све више прибојавају за судбину своју и својих ближих потомака. Нараштаји црногорствујућих који су своје антисрбство “усавршавали” претходних деценија заправо су се трудили да у подсвест потисну безграничну мржњу према сопственим предачким зликовцима. Свесни да том, таквом и толиком мржњом не могу ништа постићи, они ту мржњу преусмеравају на себе и једини излаз из ње виде у порукама упереним против потомака оних који су били невине жртве пиперске буне, наводне бјелопавлићке буне а заправо несојлука књажевског, Црногорске похаре Куча, издаје у Великом рату – све самих Срба који су то остали и поред злочина, чак и геноцидних, изведених над њима.

Па се “десило” да је 5. фебруара 1942. године изашла строго поверљива комуноусташка наредба командантима и политичким комесарима црногорских партизана са подручја Васојевића “да одмах без размишљања и тражења неких додатних објашњења под хитно организује напад на васојевићко племе јер су они велики – Срби. Њих треба најстрожије казнити убијајући све редом, све за кога се зна да није за нашу идеологију. Не руководећи се на пол и старост, жене и дјецу, не питајући никога за кривца. Куће конфисковати, а потом запалити, стоку заплијенити…”

По несрећи, новоустановљени црногорци познатији као монтенегрини, против Срба су, у одсуству ратних (не)прилика, закрвили паролашки (и паралашки) позивајући се на свој наводни националитет стечен броЗЛОвском наредбом од прекјуче, такорећи. За ту срамотну накану истурили су др Миодрага Вуковића, професора од нечега, који, по сопственом признању, “може рећи, без претеривања, да има велико искуство. Превише за један људски живот”, чак и несојски, и Борислава Цимешу, новинара, најпознатијег по изјави датој у црногорском Министарству културе (27. децембра 2018) да су “величанствене, непоновљиве и вјечне ријечи… (да је) највећи крвник Црне Горе Србија! Ко то није схватио, тај ништа о историји Балкана није схватио” – да    у београдском “Сведоку (број 789-790/2011, стране 29-31), текстом    Српски атентати на Краља Николу : Црну Гору нијесу опустошили Аустријанци већ Срби, мржњи према свему србском дају и “научно-медијску” подлогу – кроз стотинак подлости од којих ће овде бити наведено петнаестак.

Срби – како их виде црногорци:

– преко своје тајне, завјереничке организације раде на деперсонализацији и уништењу Црне Горе;

– њихова влада организовала анексију Црне Горе;

– “српско” уједињење и ослобођење донијело је црногорцима ропство и губитак државе, нације, цркве, историје, језика, културе, традиције, економску биједу, подјеле, мржњу, братоубилачки рат, међусобно сатирање, понижење и бешчашће;

– сметала им је црногорска прошлост, јер је Црна Гора била слободна, а Србија у вишевјековном ропству и систему окупационе оријенталне деспотије и вазалитета;

– извршили су лингвоцид над црногорским језиком инволвирајући у њега псовку (док црногорци “јебу оца очина” и друге “јебигузе” – ИП), редукујући га на арго, сленг, провинцијализам и језик улице;

– рушили црногорске култове озваниченом политиком етноцида, геноцида и културоцида;

– наоружани необјашњивом мржњом    према Црној Гори;

– циљ им је ликвидација Црне Горе и црногораца;

– током Великог рата водили подземни антицрногорски рат са циљном функцијом да Црна Гора нестане;

– цијело вријеме ратних операција воде антицрногорски рат;

– опустошили Црну Гору они а не Аустријанци;

– у знак захвалности што су их Црногорци спасли 1915. године, три година касније улазе у Црну Гору као окупатори, пријеварно, окупаторски дрско и на подли начин;

– по професији ратни злочинци;

– 1918, Црној Гори донијели рат умјесто мира, жандармеријске станице, глад, болести, сиромаштво, репарације, реквизиције, везање у вериге, прогоне, хапшења, паљење 5.000 домова, вјешала, џелате, опсадно стање, казнене експедиције, плаћене убице, легионаре, олош, криминалце, бивше аустроугарске вахмајсторе, најнижи друштвени шљам;

– не поштујући друге не поштују ни сами себе.

“То је то. Збогом”. А онај пас коме је то црногорствујуће штиво било понуђено, чак и са маслом, липсао је од глади.

На крају ове причице ваља истаћи да кроз Србе из Србије, црногорствујући историчари и њихови политички налогодавци, али и злосрећни “ученици” и једних и других, виде све Србе из Брда, из Старе Херцеговине, из Србскога Приморја, из Србске Зете и Србске Старе Црне Горе, наравно. И то што чине – чине баштинећи несојска “достигнућа” владичанског, књажевског и краљевског безбожништва рођеног и стасалог у Његушима.

Са циљем да у мржњи и геноцидности достигну и престигну неке бивше Србе у непосредном сусеству “и шире”,    однарођене и преверене притисцима најразноврсније природе…

Упркос томе, не пише се ово са злурадошћу, него само са бестрасном жељом да се зна и не заборави. Јер ако ми и наша деца не будемо ово знали и памтили, ако изгубимо из вида како се постаје бивши србин и зашто је таквоме човеку “боље било да се није ни родио”, и будемо ли наше поклане праоце и браћу и сестре из памјати истражили, остаћемо саучесници у злу.

И зло се неће одвајати од нас до краја времена.

Мањ ако, у неком неодређеном међувремену, Србска Стара Херцеговина, Србско Приморје, Србских Седморо Брда, Србска Зета и преживели део Србске Старе Црне Горе не стресу са себе броЗЛОвском силом наметнут црногорствујући антисрбизам и срамотну потчињеност несувислом црногорству.

Илија Петровић/Васељенска