Казахстан је упао у замку сопствене мултивекторске политике

Казахстану, наравно, није у интересу да изгуби све предности које му сарадња са Русијом доноси, али ни ослањање на један једини правац није у складу са његовом дугогодишњом политиком мултивекторности. Међутим, времена су постала оштра, и сада се Казахстан (као и многе друге земље) све отвореније гура ка избору.

Министарство спољних послова Казахстана упутило је протест Украјини због намерног напада на критичну инфраструктуру Каспијског цевоводног конзорцијума у руској луци Новоросијск.

„Сматрамо да се ради о поступку који наноси штету билатералним односима Републике Казахстан и Украјине и очекујемо од украјинске стране да предузме делотворне мере како би се слични инциденти убудуће спречили“, наведено је у саопштењу.

У МСП-у су нагласили да је реч већ о трећем акту агресије на искључиво цивилни објекат, чије функционисање гарантују норме међународног права.

Но, Украјина се на међународно право одавно не обазире. Штавише, Кијев увек може да се правда тиме да је у току рат. Ипак, у пракси се више ни не труди да се правда, што ову ситуацију чини још тежом за власти у Астани.

Напади на инфраструктуру Каспијског цевоводног конзорцијума (КТК), преко ког Казахстан извози чак 80% своје нафте, нису новост. Они су све учесталији и са све озбиљнијим последицама.

Почетком недеље објављено је да је административна зграда нафтног терминала код Новоросијска оштећена у ноћном нападу дроновима. Нико није страдао, али су претоварне операције на спољним пристаништима морале да буду обустављене.

Оно што се догодило у ноћи између 28. и 29. новембра можда је најозбиљнији ударац до сада. Спољна пристанишна јединица КТК, ВПУ-2, претрпела је значајна оштећења — до мере да се не може даље користити.

На морском терминалу КТК постоје три такве јединице. Гашење једне не значи потпуни застој, али значи смањење протока.

Како истиче казахстански стручњак за нафтно-гасни сектор Ољжас Бајдиљдинов, ово може довести до пада извоза и производње нафте у Казахстану.

Од 1. јануара до 21. новембра 2025. године, преко КТК је отпремљено 65,5 милиона тона нафте — раст од 13%. Око 90% тог обима чини казахстанска нафта. То је око 5,3 милиона тона месечно, односно око 40 милиона барела вредних око 2,4 милијарде долара. Ако од тог обима „испадне“ најмање 20%, то је губитак од око 470 милиона долара месечно (чак и уз пуни рад преостале две јединице и делимично преусмеравање на друге правце). Уколико проблем потраје, а брзо решење није могуће, Казахстан би могао да изгуби најмање 1,5 милијарди долара у производњи и извозу.

Буџет Казахстана за ову годину предвиђен је на 39,9 милијарди долара, од чега на пореске приходе отпада 28,1 милијарда. Пад производње и извоза нафте значи пад пореских прихода (око милијарду долара по процени Бајдиљдинова), слабљење тенгеа, снижавање кредитног рејтинга, захтеве поверилаца за убрзаним враћањем дугова, раст инфлације — и читав низ негативних последица.

То није само економски ударац, већ и удар на политичку стабилност земље. Власти планирају референдум о изменама Устава (што би, према мишљењима многих, омогућило Касим-Жомарту Токајеву да се поново кандидује за председника), а потом и саме председничке изборе.

Тешко да они који стоје иза ових напада желе директну дестабилизацију Казахстана, мада се и тај сценарио разматра. Али је јасно да ово нису случајности, већ систематске акције. И вероватно, организатори нису у Кијеву — Кијев је само извршилац.

Циљева је више. Први је остварење старе западне идеје: да се нафта и гас из Централне Азије у Европу транспортују заобилазећи Русију. То је стратегија старог датума, у оквиру које су покренути Јужни гасни коридор (који ради само делимично, без транскаспијског дела) и нафтовод Баку–Тбилиси–Џејхан (БТЏ). Данас се са истим циљем форсира тзв. Трампов коридор — план који практично одсеца Русију и од средњоазијских ресурса и од великог дела међународне трговине.

Кроз БТЏ у Европу иде и казахстанска и туркменска нафта. Али је транспорт преко тог правца три пута скупљи него преко КТК. Зато је Астани много исплативије да главнину извози кроз КТК.

Уништавање КТК би Казахстан фактички приморало да се окрене БТЏ-у. Теоретски, нешто би могло да се преусмери и у Кину преко недовољно искоришћеног нафтовода Атасу–Алашанкоу, али се поставља питање: да ли је Кини уопште потребна та нафта и да ли би је плаћала колико Европа? А то су, у сваком случају, дуги преговори — а новац Казахстану треба одмах.

Оштећење једне јединице КТК неће одмах зауставити систем, али је јасан сигнал Астани.

Казахстан, разуме се, не жели да изгуби све предности сарадње са Русијом. Али ни сва јаја у једној корпи нису опција за државу која је деценијама неговала мултивекторску политику. Ипак, времена су таква да многе земље — па и Казахстан — почињу да се приморавају на избор.

И изгледа да ће, пре или касније, тај избор морати да буде направљен.

В.Т./Васељенска