Старац Пајсије Светогорац: Како преживети рат и не полудети

„Самa вера у Бога није довољна – потребно је и поверење у Њега.“

Вестима данас често недостаје само апокалиптична труба да би личиле на Откривење. Сирене ваздушне опасности постале су наша свакодневица. У таквој буци страха лако је изгубити себе, али један старац са Свете Горе даје нам другачију перспективу.

Свако јутро у Украјини мало коме личи на миран почетак дана. А о ноћима да и не говоримо… Прво што радимо јесте да узмемо телефон у руке: где је пало, шта се десило, шта кажу војни аналитичари, да ли је неко негде „притиснуо црвено дугме“. Ваздух је наелектрисан неизвесношћу. Постали смо експерти за преживљавање: знамо где је носећи зид, како залихити воду, колико дуго лети ракета.

Али, у тој борби за физички опстанак, често нам промакне да изнутра – тихо, неприметно – умиремо. Живимо живот „на паузи“, убеђени да је крај историје надомак. Као да већ чујемо коњске копите из Апокалипсе на суседној улици. Гледамо светске лидере тражећи у њима лик антихриста, и тиме само још више паралишемо себе.

А сада замислимо да смо далеко од сирена, у тишини Свете Горе, код келије Панагуда. Тамо, на дрвеном обличју, седи старац Пајсије. У његовим очима нема панике – иако је и сам био на фронту, као радио-телеграфиста, сведочећи смрти и страдању. Знао је шта значи рат.

Касније је говорио:

„Да сам ону исту аскезу, каква су била ратна страдања, чинио као монах – постао бих светац.“

Информациони отров

Тешко је данас носити сву ту количину података, страха, туђих мишљења, панике. Стално праћење вести постало је зависност – као код човека који тражи још једну дозу да би се уверио да је „у току“. Плашимо се да пропустимо лошу вест, као да само знање може отклонити опасност.

Старац је то предвидео:

„Што се више људи удаљавају од једноставног, природног живота и упадају у раскош, све више се множи немир у њиховим душама.“

Као на Бројгеловом „Тријумфу смрти“ – свуда хаос, дим, страх. И нико не гледа горе. Тако и ми: гледамо само у земаљску таму, заборавивши на вечност.

Пајсије је говорио:

„Ако видимо човека који живи у немиру и жалости, иако има све што пожели – знајте да он нема Бога.“

Храброст упркос страху

Понекад хришћани сами шире више мрака од неверујућих: прослеђују „пророчанства“, датуми краја света, сценарији пропасти.

Старац је упозоравао да тешка времена долазе – али не да би уплашио, него да би пробудио духовну будност. Он је говорио:
„Не плаши ме човек који има много страсти. Плаши ме онај који нема добрo узнемирење, жељу да започне духовну борбу.“

Страх парализује. Љубав покреће.

Зато је говорио:
„Страх Божији и највећег кукавицу чини јунаком. Што се човек више повезује са Богом, мање се боји. Бог ће помоћи у невољама.“

Крај доба комфора

Рат руши удобност. Губимо куће, ствари, понекад и најближе. А онда се питамо: зашто? Зар нас Бог није дужан заштитити? Зашто је дозволио да изгубимо „своје”?

Старац каже јасно:

„Нисмо дошли у овај свет да нам буде удобно. Осећај недостатка нечега помаже човеку да схвати вредност онога што има.“

Духовно благородство је – остати поверан Богу чак и међу рушевинама. Не значи желети смрт, него не продати душу за илузију безбедности. То је оно тихо: „Господе, нека буде воља Твоја – само ме не остави.“

Шта да радимо вечерас, кад сирена можда опет завије?

На растанку, старац Пајсије би рекао:

„Што се више човек удаљава од једноставног живота и предаје раскоши, више расте његов страх за сутрашњицу. Самa вера у Бога није довољна – потребно је и поверење. Поверење привлачи Божију помоћ. Хришћанин верује и препушта се Богу до смрти – и тада јасно види Божију руку како га спасава.“

В.Т./Васељенска