Свети који нису пуцали: загонетка подвига Бориса и Глeба

Свети страстотерпци – темељ светости Кијевске Русије.

Они су могли да освоје Кијев силом. Имали су мачеве, новац и најбоље дружине. Али изабрали су смрт. Разматрамо најчудније политичко одрицање у историји Русије.

1015. година. Кијевска Русија личила је на барутну бочку, поред које је неко држао бакљу. Умире кнез Владимир – крститељ, окупитељ и строг владар. Као често бива у империјама саграђеним око харизме једног човека, након његове смрти почиње „игра престола“.

Власт у Кијеву заузима Светополк. Историја ће га назвати „Проклетим“, али у том тренутку он је деловао као типичан прагматичан политичар: елиминисао је конкуренте. Главни противници били су му Борис и Глеб. И ту почиње најзанимљивије.

Ми смо навикли на хagiографски образ „кротких јагњади“ које стрпљиво чекају смрт. То је лаж која обесмишљава њихов подвиг.

Борис и Глеб нису били пацифисти-снови. Они су били синови Владимира – професионални војници и управитељи, кнежеви васпитани у култури мача. За њима је стајала снага. И управо одрицање од те снаге чини њихову светост застрашујуће стварном.

Искушење на реци Алти

Кнез Борис сазнаје за очеву смрт док се враћа из похода на печенеге. Стоји са својом дружином на реци Алти. С њим – одабрани очеви ратници. То је „специјалне јединице“ тог времена: тешка коњица, ветерани који су прошли десетине битака.

Када стиже вест да је Светополк заузео Кијев, ратници му говоре:
– Иди у Кијев и седни на очев трон. Ми смо с тобом. Светополка ћемо срушити, Кијевљани те воле.

С политичке тачке гледишта, то је мат у два потеза. Борис је имао војску, легитимитет и народну љубав. Светополк – само плаћене војнике и страх. Борис је могао ући у Кијев као победник. Цена? Живот једног брата.

Али Борис ради нешто што зачуђује чак и најтврдокорније ратнике. Распушта војску.
– Нећу подићи руку на свог брата – каже он.

Дружина одлази. Војници тог времена – циници – служе моћи. Кнез који одбија победу за њих је бескористан. Борис остаје практично сам у шатору. Зна да ће доћи убице. Ово није фатализам. То је хладна прорачунатост хришћанина.

Борис разуме: ако започне рат за трон, погинуће хиљаде. Села ће бити спаљена, удови и сирочад – створења несреће. Руска земља би се умочила у крв јер два брата деле власт.

Он бира да умре сам, како други не би умрли. Ставља тачку на своју политичку каријеру и живот, како не би изгубио савест.

У ноћи убиства моли се. У шатор улазе плаћеници из Путивља. Пробадају га копљима, као звер у кавезу. Али ментално, већ их је победио пре првог удара.

Кухињски нож за кнеза

Прича о Глебу је још страшнија. Ово је право „нуар“ поглавље.

Глеб је млад, влада у Мурому. Светополк га вара, шаљући лажну вест:
– Отац је болестан, дођи хитно.

Глеб креће Днепром (око Смоленска, ушће реке Смјадинь). Он још верује у породицу, у братство. Када га стигну посленици Светополка, мисли да то шаље брат.

Али плаћеници с мачем упадају у његову ладју. Глеб моли за живот – природна реакција сваког живог човека. Али налог је јасан.

И ту се дешава детаљ који ствара ужас: главар убојстава не жели да се запрља. Он наређује да Глеба убије његов властити кувар.

Замислите сцену. Није херојски двобој мачевима. Није смрт у боју.

Повар, човек који је јуче кнезу спремао оброк, човек којем Глеб верује, узима нож – кухињски, за сечење меса – и пресеца грло свом господару, као јагњету.

У овој смрти нема романтике. Само ужас, издаја и обична бруталност. Тело је бачено на обалу, прекривено храстовим гранчицама. „Политичко питање“ решено је без милости.

Страстотерпство није слабост

Зашто их Црква назива првим светима Русије? Зашто нису мученици за веру (нико их није приморавао да се одрекну Христа), већ баш „страстотерпци“?

Зато што су показали Русији нешто сасвим ново. До њих је важила једна логика: „Умри ти данас, а ја сутра“. Власт је била највиша вредност. За њу се могло и требало убијати оца, брата, сина.

Борис и Глеб рекоше: „Не.“ Власт није вредна да постанеш Каин.

Њихова светост није пасивност. Имати мач у руци, имати војску иза себе и не ударити – то је много већи подвиг него повући обарач. То је победа над најстрашнијим демоном политике – демоном прагматичности.

Ко је заиста победио?

Светополк је мислио да је тријумфовао. Конкуренти мртви, трон под њим. Али крв браће деловала је као киселина. Ускоро се против њега побунио трећи брат – Јарослав Мудри. У одлучујућој бици, на реци Алти где је убијен Борис, Светополк је поражен.

Летопис каже да га је изненадило „лудило“. Бежао је, мислећи да га прате, и умро у изгнанству, „на пустом месту“, и „од гробова се ширио злосмрад“.

Борис и Глеб постали су темељ светости Русије. На њиховој крви Јарослав је градио државу у којој брат не убија брата.

Доказали су: можеш изгубити политички, али победити у вечности. И чак после хиљаду година, памтимо њихова имена као победнике који су сачували душу. А име убице постало је синоним проклетства.

Поучна порука за нас: понекад једини начин да останеш човек је одбити да пуцаш – чак и ако је твоје оружје напуњено.

В.Т./Васељенска