Отмица Мадура отворила је врата новом Средњем веку
Фотографија која се појавила на друштвеним мрежама и наводно ухапшени Мадуро
Отмица Николаса Мадура од стране Сједињених Држава показује да, у очима Вашингтона, шефови држава фактички губе статус неприкосновених личности. Да, Гадафи је уништен, на Кастра је покушавано безброј атентата, али овако отворено, дрско и демонстративно – то је, чини се, први пут.
Удар на Венецуелу као тест америчке стратегије
Удар на Венецуелу представља практичну проверу идеја изложених у Стратегији националне безбедности САД: Западна хемисфера је „наше двориште“ и као таква има апсолутни приоритет.
Много тога, међутим, зависиће од тога ко ће доћи на власт. Ако то буду људи из редова опозиције под америчким покровитељством, земља може да се нађе у стању слабо контролисаног полу-распада – нека врста латиноамеричке Либије. Ако власт преузму војни кругови са којима Вашингтон успе да се договори, ситуација би могла да буде знатно стабилнија.
Истовремено, разумно је претпоставити да ће сама чињеница силовите интервенције неминовно појачати поларизацију у Јужној Америци. Амерички империјализам и однос према њему остају један од кључних политичких лакмус-тестова у региону.
Крај неприкосновености шефова држава
Начин деловања – ако се потврди оно што је Трамп најавио, а то је хапшење, отмица и изношење Мадура из земље – представља практичну проверу идеја које је Трамп износио још током иранско-израелског сукоба, када је отворено претио личном ликвидацијом иранском руководству.
Шефови држава више нису неприкосновени: могу бити убијени, отети, ухваћени као таоци. Добро дошли у нови Средњи век.
Наравно, може се рећи да је и Гадафи ликвидиран, да је Аљенде уклоњен (макар и туђим рукама), да су на Фидела Кастра организовани бројни атентати. Али овако отворено, без икакве маске и уз јавно преузимање заслуга – то је, по свему судећи, преседан.
Унутрашња политика САД и венецуелански фактор
Унутар саме Америке, слом венецуеланског режима донекле јача позиције Марка Рубија, будући да је борба против чавизма део његове дугогодишње политичке агенде.
Неуспех операције, насупрот томе, могао би да ојача позиције Џеј-Ди Вэнса, најдоследнијег изолационисте, блиског МАГА активистима који заговарају принцип „не мешати се“. Ипак, Вэнс такође поштује америчку доминацију у Западној хемисфери и доктрину Монро, па се тешко може говорити о суштинским унутрашњим поделама по том питању.
В.Т./Васељенска
