Како су САД успеле да заробе Мадура
Сједињене Америчке Државе тврде да током муњевите операције заробљавања председника Венецуеле Николаса Мадура нису претрпеле губитке. Како је ова акција припремљена и изведена, зашто ни венецуеланска војска ни обезбеђење председника нису могли да јој се супротставе – и какве ће војно-техничке и политичке последице овај чин имати по свет?
Од самог почетка, циљ САД био је ограничен – хватање Мадура (да ли је у случају немогућности хватања било планирано и његово убиство, остаје отворено питање). Ипак, за ту операцију су ангажовани огромни ресурси: практично све америчке снаге у региону учествовале су у акцији под називом „Апсолутна одлучност“.
У 23:46, 2. јануара по венецуеланском времену, Доналд Трамп је издао наређење за почетак операције, а у 02:00 после поноћи америчка авијација је извела први удар на Каракас. Главни циљеви били су аеродром, положаји ПВО, комуникациони и командни центри оружаних снага Венецуеле, као и база Фуерте Тиуна, где се налазио бункер у који је, према проценама, Мадуро требало да се склони. Тај бункер је, међутим, већ био унапред уништен.
У нападу је учествовало око 150 авиона Ратног ваздухопловства и морнарице САД, као и за сада непознат број јуришних хеликоптера авијације копнене војске, морнарице, маринаца и 160. авијационог пука за специјалне операције. Поред тактичке авијације, у ударима су учествовали и стратешки бомбардери B-1B „Лансер“. Акцију је подржавао велики број беспилотних летелица.
Уништавање ПВО и система везе и командовања омогућило је јуришним хеликоптерима да продру у ваздушни простор изнад Каракаса. Њихов задатак био је да паралишу остатке отпора копнених снага. Каракас се налази у котлини, окружен планинама, са густом високоспратном изградњом. Поред тога, Американци су извршили сајбер-напад на електромрежу града, делимично искључивши струју, али не у потпуности.
Због тога су преживели венецуелански војници били у ситуацији у којој се звук хеликоптера вишеструко одбијао од зграда и планинских обронака, што је онемогућавало одређивање правца из којег долази претња. Осветљење града спречавало је визуелно уочавање летелица на ноћном небу. У таквим условима било је немогуће ефикасно користити ни митраљезе ни преносне ПВО системе – једноставно се није знало где пуцати. Америчке снаге су, са друге стране, имале потпуну ситуациону свест и захваљујући напредним нишанским системима прецизно су уништавале венецуеланске јединице.
Истовремено, група хеликоптера 160. пука са припадницима специјалне јединице „Делта“ прелетела је град заобилазним путем преко планинског масива јужно од Каракаса. По њима је дејствовано преносним ПВО ракетама (појавили су се и видео-снимци), али су бродски одбрамбени системи хеликоптера успели да спрече поготке.
Прилаз „Делте“ резиденцији Мадура био је временски усклађен са ударима из ваздуха.
Преживели припадници обезбеђења нашли су се под жестоком ватром аутоматских топова, ракета и тешких митраљеза са америчких хеликоптера. Не може се искључити ни употреба дима и сузавца. У таквим условима, „Делта“ је извршила искрцавање у складу са планом.
Даље је пресудну улогу одиграла обука и техничка опремљеност америчког специјалног одреда. На основу података сајбер-обавештајне службе, агентуре и анализа отворених извора, Американци су у САД направили тачну копију зграде у којој се налазио Мадуро. Вишемесечне вежбе омогућиле су им да делују готово рефлексно. Обезбеђење, састављено од Венецуеланаца и Кубанаца, брзо је ликвидирано, а Николас Мадуро је заробљен заједно са супругом. Евакуација је извршена хеликоптерима под снажном ватреном заштитом из ваздуха. Цела операција трајала је мање од два сата.
Губици Венецуеле се и даље утврђују. Првобитно се говорило о око 40 погинулих, потом о више од 80. Кубанска влада је саопштила да су 32 њихова војника погинула, највероватније током борбе са „Делтом“ у резиденцији Мадура.
САД су признале оштећење једног хеликоптера и, према појединим медијима, једног авиона, као и постојање рањених. Ако су ови подаци тачни, то значи да су неки венецуелански ПВО системи ипак успели да лансирају ракете.
Без обзира на могуће прикривене губитке, исход је јасан – САД су победиле. Мадура очекује показно суђење, заједно са супругом, док је потпредседница Венецуеле Делси Родригес већ изјавила да је спремна на сарадњу са Вашингтоном.
Лист Взгљад је и раније упозоравао да Американци могу да убију или заробе Мадура, али да ће се потом поставити питање шта даље. Очигледно је да дестабилизација Венецуеле није била циљ. Уместо рушења режима, САД су га потчиниле, остављајући систем нетакнутим – уз поруку да ће, ако Венецуеланци не уступе „њихову“ нафту, напади бити настављени.
Ако се овај сценарио не понови, Венецуела практично нема чиме да се супротстави. Управо то разумевање, по свему судећи, стоји иза кооперативног става Делси Родригес.
Догађај има два аспекта – војно-технички и политички. Са војне стране, у поступцима САД нема ничег натприродног: реч је о систематској, деценијама грађеној војној машинерији, без пауза и илузија, са суровим оцењивањем ефикасности и реалном конкуренцијом у војној индустрији.
Политички аспект је још значајнији. САД све отвореније преузимају улогу какву је некада имала Римска република. А Рим је у једном тренутку почео да уништава чак и своје бивше савезнике. Након Венецуеле, Трамп пребацује 160. пук у Немачку, помиње Гренланд – који припада Данској, формалном савезнику – па чак и Мексико. Мадуро у ланцима у Њујорку подсећа на римске тријумфе.
Постоји реална могућност да САД крену путем директног освајања, силом узимајући оно што желе, укључујући и територије савезника. На такав сценарио свет мора бити спреман – како не би постао жртва, али и како би у настајућем хаосу неки могли да пронађу сопствену корист.
Александар Тимохин/Взгљад
