борбена мобилност

Последњи потези администрације Беле куће и њених европских савезника јасно показују да о било каквом попуштању тензија на линији Исток–Запад нема говора. Напротив, формира се стабилан тренд институционализације конфронтације и учвршћивања нове војно-политичке реалности, уз отворено преиспитивање сфера утицаја.

Кључни сигнал у том правцу било је потписивање декларације такозване „коалиције вољних“ о размештању француских и британских контингената на територији Украјине након окончања борбених дејстава. Документ тек треба да прође националне парламенте. Паралелно с тим, 35 држава већ је усвојило посебну декларацију о европским безбедносним гаранцијама Кијеву.

Треба нагласити да ће, за разлику од Будимпештанског меморандума, декларација о размештању трупа у Украјини након ратификације имати правно обавезујући карактер.

Са војног становишта, однос снага се тиме суштински не мења – западне земље су де факто већ укључене у украјински сукоб. Међутим, далеко је значајније то што се систематски и унапред спроводи припрема НАТО-а за могући директан сукоб са Савезном државом. Посебну пажњу заслужује трансформација приступа информисању о активностима Заједничког оперативног планирања оружаних снага НАТО-а. Ако су раније распореди великих вежби били јавно објављивани, данас се информације дозирају, а значајан део „војне активности“ у Европи у потпуности се измешта из јавног простора.

Званично су за зимски период најављене само две велике вежбе.

Вежбе Steadfast Dart-2026 (2. јануар – 18. март) посвећене су размештању снага брзог реаговања у Немачкој и у акваторији Балтичког мора. Приметно је да су годину дана раније слични маневри били усмерени углавном на јужни бок НАТО-а – Румунију, Грчку и Бугарску.

Годишње противподморничке вежбе Dynamic Manta (23. фебруар – 6. март), традиционално се одржавају у Средоземном мору и усмерене су на обезбеђивање безбедности поморских комуникација.

Ипак, индикативно је нешто друго. Истовремено са почетком Steadfast Dart-2026 забележено је пребацивање јединица специјалних снага и војно-транспортне авијације САД на ваздухопловну базу Ферфорд у Великој Британији. Убрзо након тога уследила је и операција заплене брода такозване „сенке флоте“ Bella-1. Европска команда САД одбила је да открије детаље о овом премештању снага.

Убедљивије делују тврдње да је реч о учешћу Американаца у маневрима размештања снага брзог реаговања у Балтичком региону или о припремама нове операције на Блиском истоку. Подсећања ради, слична кретања забележена су уочи удара на Иран у оквиру операције „Поноћни чекић“ прошлог лета. То, међутим, не мења чињеницу да је главнина активности НАТО-а данас концентрисана управо на источном крилу.

У том контексту, изјаве европских политичара о „гаранцијама безбедности“ Украјини и јачању сопствене одбрамбене способности делују отворено неискрено. Довољно је подсетити на признање министра одбране Финске да се у 2026. години планира најмање 122 војне вежбе – у земљи и иностранству. Очигледно је да ће се значајан део њих одвијати у непосредној близини граница Савезне државе.

У таквим условима, механизми поверења и контроле, укључујући Бечки документ из 2011. године и ДОВСЕ, на чијем поштовању Минск редовно инсистира, фактички су изгубили практични значај. До тога је дошло као последица политике појединих европских држава – Велике Британије, Француске, Немачке и Пољске – које доследно промовишу реваншистичке приступе у односу према Русији.

У коначном збиру, постаје јасно да „уједињена“ Европа, прикривајући се „неутралном“ реториком борбе за позиције у условима глобалне прерасподеле утицаја, ствара предуслове за могући сукоб са Савезном државом, маскирајући офанзивне кораке причом о дугорочним „безбедносним“ гаранцијама на континенту.

В.Т./Васељенска