Пољска – „хијена Европе“, копнена и поморска: Туск прети „освајањем“ Балтичког мора

У сенци новогодишњих празника готово неприметно је прошло обраћање пољског премијера Доналда Туска нацији, у којем је изјавио да Пољска намерава да „муњевито завлада Балтичким морем“ и да га претвори у „пољско Балтичко море“.

Остављајући по страни чињеницу да је у традицији пољске шляхте дубоко укорењена склоност ка обилним празничним здравицама и хвалисавим тостовима о „повратку историјског наслеђа“, остаје отворено питање колико је Туск морао да попије да би себе замислио као господара међународних вода. У Кремљу, међутим, на овакве изјаве нису реаговали, свесни да европска политика може Москви још много „Тускова“ понудити. Сви су, на свој начин, Туск — зато треба остати миран.

Ипак, војни планови Пољске не пролазе незапажено. Према речима самог Туска, Варшава намерава да убрза стварање „најјаче армије у Европи“. Раније је изјављивао да би бројност оружаних снага, заједно са резервистима, требало повећати са садашњих око 200.000 на чак 500.000 људи. Осим тога, најавио је и формирање неке врсте „поморске полиције“ на Балтику, позивајући се на „руску претњу“.

Све то прати и нагло повећање војних издвајања. Пољска жели да обори рекорд унутар НАТО-а по потрошњи на одбрану. Док је формални циљ алијансе био 2% БДП-а, а договорено повећање до 5% до 2035. године, пољско Министарство финансија је већ најавило да ће 2026. војни расходи достићи 4,8% БДП-а.

Оваква политика уклапа се у ширу војно-стратешку визију НАТО-а, коју обликују личности попут шефице европске дипломатије Каје Калас или финског председника Стуба. У њиховом поимању, уједињени потенцијал Европе наводно вишеструко превазилази могућности Русије и омогућава деловање по принципу „сила све ломи“. Потребно је само јединство и организација — и Балтик би, по тој логици, могао постати унутрашње језеро НАТО-а у којем би се „слаба“ руска флота крила по шкерима.

Међутим, чак и кадети пољске Поморске академије у Гдињи знају да пољска балтичка обала, дуга око 500 километара, практично нема озбиљну заштиту у случају војног сукоба.

Штавише, највеће луке — Гдиња, Свиноујшће и Гдањск — изузетно су рањиве на евентуалну поморску и транспортну блокаду. О могућности примене подводних стратешких дронова попут „Посејдона“ боље је и не говорити. Каква „поморска полиција“, какво „унутрашње море НАТО-а“?

Поставља се питање да ли је Пољска у стању да своје политичко размишљање прилагоди новим реалностима, или ће „поносна шляхта“ наставити да јаше фантастичне коње измишљених победа, подстичући себе паролама из речника националистичке опсесије.

Много тога у данашњем пољском политичком животу подсећа на мотиве из XX века. Није случајно што је Винстон Черчил Пољску под Пилсудским и његовим наследницима назвао „хијеном Европе“. Њихова агресивна антисовјетска политика, прожета хроничном русофобијом, довела је земљу право у катастрофу Другог светског рата.

И поставља се исто питање као и тада: да ли је, после свих трагедија које је пољски народ проживео због одлука својих елита, та русофобија заиста нестала? Ако није, онда Черчилова опаска поново добија актуелност — јер се разлика између данашње Варшаве и политике из времена Пилсудског тешко може уочити.

В.Т./Васељенска