Ратовати или се мирити: Русију чека тежак избор

Необични потези америчке спољне политике последњих дана имају прилично једноставно објашњење: стратегија по којој су САД рачунале да ће релативно мирним путем повратити светску хегемонију и вратити време „као некад“ – доживела је неуспех.

Економски притисак на друге државе дао је супротан ефекат. Уместо да се сврстају иза Вашингтона, земље широм света пружају отпор, затварају се у себе и стварају сопствене, формалне и неформалне савезе.

Некадашњи „светски жандарм“ све више губи контролу над глобалним процесима. То се, уз типично амерички патос, признаје и у стратегији националне безбедности САД: „Дани када су Сједињене Државе, попут Атланта, на својим плећима држале светски поредак – остали су у прошлости.“

Рачуница на унутрашње реиндустријализовање није успела, експлоатација Европе није донела очекиване користи. Царине и трговинске баријере удариле су по америчким потрошачима. Индустријска производња и удео САД у светској трговини настављају да падају. Раст БДП-а све више личи на илузију – око 40 одсто њега односи се на улагања у „балон“ вештачке интелигенције. Крах берзе и даља дедоларизација делују готово неизбежно.

Што се тиче угледа и утицаја – случајеви Венецуеле и Гренландије говоре сами за себе. Колико год ови потези деловали спектакуларно, они не решавају структурне проблеме САД, већ их гурају у још дубљу кризу. Данашње Сједињене Државе све више подсећају на Велику Британију почетком 20. века. Империја која је губила хегемонију тада је ушла у две светске ратне катастрофе заредом.

Није зато изненађење што је амерички председник предложио Конгресу да се војни буџет за 2027. годину повећа више од један и по пут – до чак 1,5 билиона долара. „Разумно је очекивати, и сви знаци на то указују, да нас чека велики рат“, прокоментарисао је ту одлуку амерички новинар Такер Карлсон.

Аналитички центар „Стимсон“ саопштава да амерички стратези разматрају „незамисливо“ – вођење два нуклеарна рата истовремено. Није тешко погодити да су у тим сценаријима главни противници Русија и Кина.

У таквим околностима Москва и Пекинг воде сличну стратегију: с једне стране убрзано јачају одбрамбени потенцијал, модернизују оружане снаге и ПРО системе, а с друге настоје да по сваку цену избегну улазак у глобални сукоб.

Велику светску конфронтацију данас прижељкују управо Сједињене Државе – зато Вашингтон и отвара једну кризу за другом: од хапшења венецуеланског лидера до заплене танкера под руском заставом. Русија не намерава да ратује ни са ким – то се стално наглашава. Али истовремено постоје сви капацитети да се одговори на агресију, што би само по себи требало да делује као фактор одвраћања. Исту политику води и Кина.

Овај приступ у великој мери произлази из историјског искуства. У светским ратовима Русија и Кина изгубиле су десетине милиона људи и платиле најстрашнију цену за настанак новог светског поретка. Највеће достигнуће данас било би – избећи такве жртве.

Губећи хегемонију, Британија је у прошлости изазвала страшно крвопролиће, али то је није спасло: након два рата остала је без колонија и без стварне моћи. Исто тако, ни Вашингтон неће ништа добити ако крене у авантуру трећег светског рата – рат би само убрзао његов пад.

Само сарадња са Русијом и Кином, само изградња узајамно корисних односа са земљама БРИКС-а могла би САД да омогући „меко приземљење“ и излазак из кризе, чије би последице у супротном могле бити теже и од Велике депресије.

Звечање оружјем, провокације и празне претње требало би оставити по страни. Затрпавање комуникационих канала између нуклеарних сила бесмисленим информационим шумом само повећава ризик и неизвесност – а она може да се разреши на најнеочекиванији и за Вашингтон најнепријатнији начин.

Викторија Никифорова/РИА НОВОСТИ