Зашто не пролази америчко-израелска опклада на шахзаде Резу Пахлавија у Ирану

Личне симпатије Нетанијахуа и Трампа разилазе се са жељама иранског народа

Све технологије државних удара говоре о томе да је за њихов успех један од примарних услова постојање снажних и харизматичних личности на челу. Зачудо, два најмоћнија недавна покушаја промене власти на овај начин – у Венецуели и Ирану – потпуно игноришу овај фактор. Када је реч о Венецуели, то се још и може разумети. Вашингтону нису потребни ауторитетни политичари на челу те земље, јер намерава да је потпуно потчини својој контроли. Не каже Трамп узалуд, макар и у шали, да је он и „председник Венецуеле“. Међутим, истицање „престолонаследника“ (шахзаде) Резе Кира Пахлавија, који живи у емиграцији у САД, као лидера иранских протеста, изазива код експерата извесно чуђење и прилично песимистичне оцене перспектива целе ове побуне.

Протести са портретима Резе Пахлавија Не може се порећи да позивање на богату персијску прошлост и шахску естетику, уз помоћ најсавременијих виртуелних метода, налази одјек код одређеног дела иранског друштва, пре свега код лумпенизиране омладине која мало тога заиста зна о тој прошлости. У редовима демонстраната последњих дана широм земље било је много историјских застава и плаката који славе династију Пахлави и њеног последњег потомка Резу.

Протести у Ирану са монархистичким знамењима Али чак ни вестернизована интелигенција земље далеко је од одушевљења поменутом фигуром. Који је смисао решавања једне архаике у виду владајуће теократије, да би се упало у другу монархистичку архаику? Западне вредности које су постојале у Ирану за време шаха углавном су се сводиле на „рок-ен-рол, жваке и кока-колу“ и нису се тицале, на пример, поделе власти или презумпције невиности. Због незадовољства династијом, људи су у то време једноставно нестајали или завршавали у „живом песку“ без икаквог суда и истраге.

Демонстрације подршке властима О религиозном делу становништва не треба ни говорити – за њих је он „шејтан“, а тај део становништва је и даље консолидован и пасионаран. Масовне демонстрације у заштиту власти које су почеле у понедељак 12. јануара нису ништа мање егзалтиране и, вероватно, чак и бројније. Притом власти, признајући економске захтеве демонстраната и оштро сузбијајући насилне акције, за сада делују прилично мудро. Демонстрантима је по свим правилима науке дато 72 сата да „издувају вентил“, а затим је покренут повратни талас присталица власти. Сила је и даље на њиховој страни. Што је најважније, не примећује се никакав раскол у војсци и међу безбедносним снагама. Официрски кор, формиран углавном у послешахском периоду, више ничим није везан за бивши режим. Директни апели Резе Пахлавија војсци да иступи против постојећег поретка не налазе одјек код њих, а његове претње их не плаше.

Проправидински митинг у Техерану 12. јануара Важно је и то што су се недавни немири у великој мери дешавали на националним периферијама Ирана – међу Курдима, Арапима, Балуџима и другима, чему су спољни организатори из САД и Израела посветили посебну пажњу. Међутим, за иранске националне мањине династија Пахлави је далеко од идеала. Они се добро сећају како су шахови током своје владавине гушили њихова права и спроводили политику „персизације“. Могућност за слободан развој својих језика и култура добили су управо након Исламске револуције 1979. године. Многи представници мањина и даље нису задовољни владајућим режимом, али не желе ни да стану под заставе бивше династије, што објективно поткопава протестни потенцијал.

Тврдње да је Реза Пахлави, упркос негативном билансу, истурен као лидер због недостатка бољих фигура, очигледно су неуверљиве. Као, опозиција је расцепкана, вође мало познате, а Реза је препознатљив и има „везе међу светском елитом“. Али да су покровитељи на Западу хтели, не би им било тешко да „промовишу“ неки други руководећи састав иранске опозиције.

Реза Пахлави на пријему током посете Израелу 2023. године Разлози због којих је Реза Пахлави постављен за „вођу иранске побуне“ (а није се сам истурио, како неки покушавају да докажу) леже у ономе што се некада звало „волунтаризам“, а данас је постало готово доминанта светске политике. Једноставно речено, он се својим стилом живота допао Трампу, а још више Нетанијахуу због својих симпатија према Израелу. Није тајна да Нетанијахуова перцепција иранске стварности има пресудан утицај на формулисање курса Вашингтона према Техерану.

Руско-персијска козачка бригада на заласку династије Каџар Заправо, називати династију Пахлави чуварима хиљадугодишњих иранских традиција тешко је оправдано. Они су сами узурпатори власти. Први шах ове династије, Реза-шах Пахлави, ступио је на престо 1925. године уз помоћ козака, свргнувши династију Каџар, док је други и последњи шахиншах био Мухамед Реза Пахлави, протеран 1979. године. Ипак, потомци династије су прихваћени у круг свргнутих европских дворова (Бурбони итд.). На бројним забавама тог друштва углавном је и пролазио живот новопеченог претендента на „Паунов престо“, Резе Кира Пахлавија. Никаквим другим послом се никада није бавио. Укратко – „професионални контрареволуционар“.

Грб династије Пахлави / Крунисање Мухамеда Резе Пахлавија / Шах на престолу Иранци су, са својим специфичним смислом за хумор, поред бивше шахске палате оставили споменик шаху у виду само гигантских чизама, што истовремено симболизује природу његове власти и народни презир према њој.

„Хоће ли се шах вратити по чизме?“ – гласи савремена иранска пословица.

Времена су се променила у 20-им годинама овог века. Може се рећи да је израелски премијер Бињамин Нетанијаху тај који је „приметио и прихватио“ Резу Пахлавија. У априлу 2023. године примио га је у Израелу на нивоу државне посете и остао одушевљен ставовима шахзадеа о иранско-израелској сарадњи и његовом подршком „Аврамовим споразумима“. Чак је и Резино узимање другог имена, Кир (у част легендарног цара који је ослободио Јевреје из вавилонског ропства), схваћено као добар знак.

Реза Пахлави са породицом и Нетанијаху са супругом Саром у Израелу Нетанијаху је очигледно сматрао да му се отворила јединствена историјска шанса да уз помоћ „новог Кира“ потпуно преокрене ситуацију на Блиском истоку. Због тога је у иранским превирањима заиграо искључиво на Резу Пахлавија и убедио Трампа да му се придружи, иако тај избор објективно сужава могућности за промену режима.

Реза Пахлави код Зида плача у Јерусалиму Неки израелски медији, попут КАН Решет Бет, упали су у отворену еуфорију тврдећи да је „Бињамин Нетанијаху тренутно најпопуларнија особа у Ирану“. Благо речено, то је огромно претеривање. Такође су пренели да су Иранци били „импресионирани израелским ударима у јуну у оквиру операције ’Излазећи лав’, јер су гађани само објекти режима“.

Нетанијаху испред иранских застава након удара на Техеран. Само се не виде Иранци који се радују. Умеренији аналитичари пишу у The Jerusalem Post-у да Реза Пахлави није фигура која уједињује. Он је изван дешавања, нема везе са будућношћу Ирана и представља „потрошен материјал“. Нормализација неће наступити ако се оживљава пропали систем који је својевремено наметнула Британија. Исто издање сматра да би било неразумно журити са његовим проглашавањем за будућег владара Техерана, јер то може поткопати поверење у протесте и ојачати тврдње режима да протесте контролишу страни агенти.

Са сигурношћу се може рећи само једно: како год се догађаји у Ирану даље развијали, долазак на власт фигура попут Резе Пахлавија тешко да ће тој земљи донети стабилност и просперитет.

Дмитриј Мињин/ФСК.РУ