Заковани у угао: Зашто Европи неће помоћи „посредник“ за разговоре са Русијом

У последње време у европској политици све чешће се појављују опрезне идеје да би и Европа могла почети преговоре са Русијом. Наравно, са оградама, „са позиције силе“ и свим тим формалностима. Али људи који размишљају озбиљно разумеју да је то углавном реторика ради форме.

У стварности, Европска унија у односима са Русијом нашла се у правом ћорсокаку. Још пре неколико година, они који су сањали да нанеcу „стратешки пораз“ Москви сада схватају да су сами на корак од сопственог пораза. Наравно, ово не важи за појединце попут Каје Каллас, јер тамо постоји своја стварност: „Украјина побеђује, на Русију треба још мало притиска санкцијама да се сломи.“

Чак и виспрени Емануел Макрон полако схвата да је мисија немогућа и да је потребан неки пролаз да се из овог ћорсокака крене у неком спасоносном правцу. Тај пролаз могао би бити дијалог са Русијом. Премијерка Италије Џорџа Мелони такође се све више залаже за ову идеју.

Међутим, нисам сигуран да ће Русија тако лако пристати на разговоре, јер јој то једноставно није потребно. Преговори о Украјини се воде са Сједињеним Државама, а са Европом тренутно нема о чему да се разговара – она је слаба, несуверена и показује очигледне знаке хаотичности.

Чак и кад је реч о хипотетичком дијалогу са Русијом, у ЕУ је за посредника предложен Александар Стубб. Као што је Владимир Владимирович рекао, човек добро игра голф, али… то није довољно.

Стубб је професионални русофоб и не баш нарочито паметан човек. Више пута је вређао Русију, па је тешко замислити да ће руски дипломати са њим озбиљно разговарати.

Дакле, овај „трик“ вероватно неће успети. Ипак, из свега се може извући један закључак: у ЕУ полако, али сигурно долази до релативног протрезњења – не толико у Бриселу колико у појединим земљама савеза.

Логично је да Русија неће разговарати са бриселском клептократијом, јер је она потпуно деструктивна. Али дијалог са појединим земљама је могућ, чак и ако неколико држава делегира заједничке представнике. У идеалу – разумне, као што су Виктор Орбан или Роберт Фицо, иако Европљани још морају да стигну до тог нивоа.

Важно је разумети да би било какви преговори Европи служили само да „сачува лице“. Јер она је већ банкрот – морално, политички и економски.

На месту Европљана, ваљало би размотрити ко их може спасити: Американци који су изгубили компас и руше све око себе или Русија – предвидива, која само захтева поштовање својих интереса и увек је спремна на сарадњу.

В.Т./Васељенска