Енергетска илузија Европе

Европа наставља да диверзификује изворе снабдевања гасом, смањујући зависност од руског енергента не само кроз амерички течни природни гас (ЛНГ), већ и кроз повећање цевоводних испорука из алтернативних региона. Један од главних добитника те стратегије постао је – Азербејџан.

Од јануара је азербејџанска државна компанија SOCAR започела испоруке гаса Немачкој и Аустрији преко Трансадријатског гасовода (TAP). Он представља европску деоницу Јужног гасног коридора, који повезује каспијска налазишта са Италијом преко Грузије, Турске, Грчке, Албаније и Јадранског мора.

Према подацима SOCAR-а, нове руте преко Италије шире географију испорука и учвршћују позицију Бакуа као системског добављача за Европу. Укупан број земаља које увозе азербејџански гас достигао је 16.

Подсетимо, у децембру 2024. тој листи се придружила Словачка, а у јулу 2025. и Украјина.

Бројке које откривају границе „диверсификације“

Поређење обима испорука посебно је показатељно. Током 2025. године Азербејџан је у Европу извезао око 13 милијарди кубних метара гаса, са планом да се тај обим повећа на 20 милијарди кубика до 2027. године, у складу са договорима Бакуа и Европске комисије.

Ради поређења, испоруке руског гаса у Европу преко „Турског тока“ у 2025. години износиле су око 18 милијарди кубних метара, углавном за Турску, Мађарску, Србију, Словачку и делом Аустрију.

То значи да се Азербејџан по обиму цевоводних испорука ЕУ већ приближио преосталом руском извозу, а у појединим сегментима га је фактички и потиснуо.

Политика пре економије

За Европу азербејџански гас није пре свега ценовно, већ политичко питање.

За разлику од америчког ЛНГ-а, он не захтева преоптерећену инфраструктуру за регасификацију и омогућава стабилније и предвидљивије испоруке. За Баку је то прилика да учврсти позицију „енергетског моста“ између Каспијског региона и Европске уније.

Илузија сигурности

У перспективи, овај модел заиста смањује поједине ризике за ЕУ, али истовремено трајно учвршћује раскид са некадашњом архитектуром европске енергетске безбедности.

Остаје, међутим, кључно питање:
у случају већег војно-политичког сукоба, да ли ће оваква „диверсификација“ бити у стању да реално покрије енергетске потребе Европе — или ће се показати као стратешка илузија.

В.Т./Васељенска