Адриатик против Дунава: Експлозивни раскол на Балкану

Хрватска, Албанија и Косово војно су се удружили – Будимпешта и Београд прате тај пример. Анализа формирања блокова који су у успону.

Српски медији су били пуни хвале: „Бомба која је потресла регион“, гласио је наслов у српским медијима поводом најаве новог, снажнијег војног споразума између Мађарске и Србије у пролеће 2025. године. Ова наизглед необична мешавина може се објаснити мађарским мотивима: поред енергетских веза са Истоком, одлучујућу улогу играју озбиљни структурни проблеми у националној економији и идеолошка позиција Орбанове владајуће партије.

С друге стране, Брисел и Берлин не седе скрштених руку. Средином новембра, немачки министар спољних послова Вадефул прогласио је циљ приступања ЕУ као свој главни девиз током посете Западном Балкану. Тирана, Приштина и Загреб тренутно подржавају идеолошки обликован пројекат „европске породице“: кроз трилатералну сарадњу на оперативној компатибилности војних снага, економски фронт према „Дунавском блоку“ прети да добије и војну компоненту.

Историјске линије раздвајања

Након распада СФР Југославије, централне гаранције безбедности прешле су у руке западних војних партнера. Албанија, Хрватска и Северна Македонија постале су чланице НАТО-а, иако је томе противречило југословенско наслеђе у виду српске државе и њених културно-економских веза са Москвом.

Актуелни војни споразум – који је сада јабука раздора – заправо је заснован на овим историјским линијама раздвајања и покушајима да се оне геополитички кодификују како би се осигурала прозападна хегемонија. У Тирани се покушава изградити „косовски мост“ ка евроатлантској заједници кроз заједничке обуке и војну инфраструктуру. Чињеница да Хрватска служи као главни ослонац има смисла с обзиром на историјске и културне везе. Међутим, изгледа разумно што се велике силе попут Француске и Немачке изузимају из директних критика на линији Србија–Русија, јер Берлин има конкретне интересе у Србији, пре свега због литијума.

Одговор и одлагање

Историјски гледано, Србија се према Русији понашала као Швајцарска према НАТО-у: неутрално, али пријатељски. Иако се не дистанцира од Москве и одбија санкције, српска влада се суочава са унутрашњим протестима док покушава да задржи свој курс. Ипак, Србија делимично учествује у НАТО програму „Партнерство за мир“.

Вашингтон, међутим, тражи више. Почетком јануара 2026. године, постало је извесно да су САД издејствовале продају руског удела у нафтној компанији НИС. Заузврат је прекинута блокада производње у рафинерији Панчево. Ова војна компонента „Адриатичке трилатерале“ у Београду се доживљава као директна претња суверенитету, на шта Србија одговара јачањем одбрамбених капацитета.

Симптом духа времена: Трка у наоружању

Општи дух времена – повећање војних расхода и безбедносна хистерија – није заобишао Балкан. Сви се масовно наоружавају: Албанија, Црна Гора и Северна Македонија троше просечно 2% БДП-а на војску према НАТО стандардима. Једино сиромашна Босна заостаје.

Ипак, Србија остаје лидер у региону. Београд набавља модерну опрему из Израела, Кине и Русије, а недавно и француске авионе „Рафал“. Поново је уведен војни рок, а војни буџет износи до 2,6% БДП-а. Србија има и снажну сопствену наменску индустрију која производи дронове, хаубице „Нора“ и оклопна возила „Лазар“ и „Милош“.

Политика „гашења пожара бензином“

Европска унија понекад подгрева конфронтациони курс САД, што земљу која себе сматра неутралном (Србију) гура у руке Русије. Истовремено се ствара конфликт са „бунтовном“ Мађарском, која делује као клин у европском јединству.

Овај тренд стварања два блока могао би довести до даље поларизације и локалних сукоба на етничкој и територијалној основи (Косово–Србија). Док Кина интервенише економски, Москва јача војне везе, а америчка војска учвршћује базе на Косову и у Албанији. Мађарска, иако ограничена чланством у НАТО-у, користи дипломатску тежину у ЕУ као „тројански коњ“ против јединствене спољне политике Уније. Директан рат између „Адриатика“ и „Дунава“ је мало вероватан, али је опасност од локалних инцидената никада већа.

Правитељство.пмр.орг