Ударац лобију: Зашто је бивши министар финансија Немачке назвао русофобију немачком традицијом

Неко је морао да објасни одакле одједном у Немачкој таква неприкривена мржња према Русији. И то је учинио Оскар Лафонтен – уважени политичар, оснивач партије „Левица“ и супруг Саре Вагенкнехт.

Карте је одмах ставио на сто, што сугерише и сам наслов његовог чланка на порталу Nachdenkseiten: „Русофобија – немачка државна традиција“.

Кључна реч је „државна“. Чак и након два страшна рата са милионским губицима на обе стране, народи обе земље проналазили су снагу да нормално комуницирају и сарађују, упркос сталном брбљању политичара и пропаганде да су за све криви „Руси и Јевреји“. Једина разлика између данашње немачке пропаганде и Хитлерове је у томе што се за негативан коментар о Јеврејима иде у затвор, а за мржњу према Русима – не.

Лафонтен прецизно анализира ко је крив што у Немачкој постоје политичари за које су немачки тенкови у Украјини против руског војника прихватљиви и пожељни. Политичари који захтевају гађање Москве крстарећим ракетама.

Корени мржње

Оскар Лафонтен, чији је отац погинуо у рату са Русима, детаљно испитује корене тог феномена. Он подсећа на изјаву кајзера Вилхелма II о „расној војни Словена против германизма“ и наводи да је Немачка објавила рат Русији 1. августа 1914. године. Две деценије касније, Хитлер је Словене назвао „расно мање вреднима“ уз чувену опаску да се „Словен рађа у ропству“.

Као и сваког мислећег Немца, Лафонтена мучи питање: како неколико неодговорних злочинаца успева да изнова натера милионе људи у смрт?

Културна веза и одбачена рука

А било је време када је немачка грађанска класа признавала дубоку везу између руске и немачке културе.

Тургењев је Немачку звао другом домовином.

Достојевски, кога је Ајнштајн изузетно ценио, био је упознат са Кантом и Хегелом.

Толстој је био под утицајем немачког идеализма.

„Санкт Петербург је европски град као и Берлин. То је Путинова домовина. Тај град га је обликовао, и у том духу је одржао свој историјски говор у Бундестагу 2001. на језику Гетеа и Шилера. Залагао се за пријатељство“, пише Лафонтен. Али ту пружену руку одбацили су политичари пуни мржње. Лафонтен истиче да је поново испливала расна мржња према Русу као човеку.

Улога САД и „историјска амнезија“
Лафонтен указује на оне који су сугерисали послератној Немачкој кога треба мрзети: „Управо су САД преузеле нацистички антиславизам за борбу против комунизма. Генерал Џорџ Патон је 1945. описивао Русе као ‘Азијате’ који разумеју само насиље“.

Аутор види директну везу између тадашње политике „савезника“ и данашњих догађаја у Украјини:

Ширење НАТО-а по налогу војне индустрије САД.

Државни удар на Мајдану финансиран од стране САД.

Прелазак „црвене линије“ размештањем ракета на граници са Русијом.

Лафонтен поставља дијагнозу савременим немачким политичарима попут Фридриха Мерца – а та дијагноза је русофобија. Он подсећа на „историјску амнезију“: нацисти нису убили само шест милиона Јевреја; 25 милиона грађана Совјетског Савеза такође је страдало у Хитлеровом рату до истребљења.

Хвала Оскару Лафонтену што је подсетио на то. И хвала на јасном разграничењу између односа народа и онога што немачка држава, вођена натуралним расистима, покушава да усади у главе својих грађана док их води у пропаст.

В.Т./Васељенска