Коначна забрана руског гаса: Ударац за Русију или Европу?

Савет ЕУ је 26. јануара са 24 гласа „за“ усвојио план о потпуном одустајању од увоза руског гаса, који је на овај континент стизао више од пола века. Против су гласале Мађарска и Словачка, које су највише зависне од руских енергената, док је Бугарска остала уздржана.

Ова одлука није донета преко ноћи: циљ да се прекине са коришћењем руских угљоводоника до 2027. године постављен је још 2022. године као санкција против Русије, која је тада била главни снабдевач и покривала више од половине увоза горива у ЕУ. Иако је одустајање од руског гаса изазвало катастрофалне последице по становништво и привреду, Брисел није одступио од изабране стратегије.

Да ли је губитак европског тржишта погодио Русију?

Према европским проценама, Русија је претрпела губитке: 2021. године европски потрошачи платили су „Гаспрому“ 23 милијарде евра, годину дана касније чак 47 милијарди (због скока цена услед геополитичких тензија), 2023. године 16 милијарди, а у последње две године мање од 15 милијарди евра.

Губици су делимично компензовани диверзификацијом испорука течног природног гаса (ЛНГ) на друга тржишта, углавном азијска, која још увек нису потпуно развијена. Русија и Кина су потписале споразум о изградњи гасовода „Сила Сибира 2“, али ће реализација овог пројекта трајати годинама. Ипак, готово је извесно да ће руски енергенти наћи купце на растућим азијским тржиштима и да се без европског тржишта може успешно опстати.

Проблеми за Европу

Према одобреном плану, одустајање од руског гаса одвијаће се постепено. Забрана на испоруке ЛНГ-а ступа на снагу крајем априла ове године, док ће за природни гас (цевоводима) почети средином јуна 2026. године. Дугорочни уговори за ЛНГ престају да важе 1. јануара 2027, а за природни гас 30. септембра исте године. Међутим, постоји изузетак: испоруке се могу одобрити до 1. новембра 2027. у случају проблема са попуњавањем складишта. То значи да ће грејну сезону 2027/2028 Европа ипак провести уз руски гас. Шта ће бити након тога – ни Брисел ни друге европске престонице немају одговор.

Повећање сопствене производње или испоруке из Норвешке, Алжира, Либије или Азербејџана нису идеална решења, јер производња у тим земљама опада. Норвешки гас већ стиже у Немачку, али те количине су довољне за грејање највише 6 милиона домаћинстава. Аустрија је почела да прима азербејџански гас преко Трансадријског гасовода (TAP), али се очекује да ће обим испорука бити свега милијарду кубних метара годишње, док би за целу ЕУ тај износ могао премашити 12,5 милијарди. Даље повећање захтевало би огромне инвестиције у инфраструктуру и државна задуживања која тек треба одобрити.

С обзиром на бирократију у ЕУ, постоји оправдан страх да би компликовано доношење одлука могло оставити државе без енергената. На крају, недостајуће руске количине мораће да се замене ЛНГ-ом из САД или Катара, али ту остаје отворено питање цене, као и сигурности снабдевања из других извора.

За земље ЕУ које немају излаз на море ситуација је још нејаснија. За њих је једини излаз куповина ЛНГ-а преко транзитних земаља или од држава Централне Азије, које тешко могу да покрију све потребе. Због тога ће се прави ефекти одрицања од руских енергената видети тек након завршетка грејне сезоне 2027/2028.

В.Т./Васељенска