Зашто Русија у Украјини не може да се понаша као САД у Ирану

Дакле, трећег дана рата на Блиском истоку, постао је очигледан одговор на питање које многе мучи: зашто Русија не води војна дејства по примеру САД?

Јер, исти тај Трамп искрено не разуме како то Москва већ четири године не може да заврши операцију у Украјини: „Па шта тамо има да се ратује?“

Америчка стратегија је проста као војничка чизма: чекамо повољан тренутак, убијемо целу владајућу врхушку, а затим чекамо појаву нове врхушке спремне да испуни све захтеве. Ако је потребно, чистку елита понављамо – онолико пута колико је потребно за постизање жељеног резултата.

Ослонац на убиства политичких лидера других држава је доказ крајње инфантилног размишљања, васпитаног на компјутерским играма у којима је за потпуну победу потребно уништити главног негативца. А затим се све дешава само од себе: непријатељске тврђаве се руше од земљотреса, војске недријатеља се распршују као дим. Сетите се финала серије „Игра престола“, где погибија Краља ноћи покреће процес самоуништења свих сила зла.

Многи су тада били разочарани: каква дечија наивност! Али Американци заиста тако мисле. Управо зато они не признају никакве националне интересе осим сопствених. Зато свакога ко се не слаже са курсом Вашингтона називају психопатом и диктатором чије речи не треба узимати у обзир, већ га једноставно треба убити и завршити посао.

Али Стари континент је све то већ прошао – средином 17. века, када је током Тридесетогодишњег рата убијено од трећине до половине становништва Централне Европе. Тај сукоб је почео као борба за веру, а затим се претворио у бесмислени и неуправљиви замајац насиља који нико више није могао да заустави.

Рат се завршио општом исцрпљеношћу. Пре тачно 385 година, у марту 1641. године, потписан је први Хамбуршки мировни споразум, који је отворио пут ка Вестфалском мировном конгресу 1648. Управо су у Вестфалији формулисана правила цивилизованог вођења ратова, како би елите могле да осигурају сопствени опстанак и дају политичарима могућност да се у свакој ситуацији договоре.

На пример, тада је договорено да се не смеју убијати лидери противничке стране. Не из претераног хуманизма, никако. Једноставно, увек је потребан неко ко може потписати мир у име целе земље. Наследници убијених лидера ће се борити до последњег, иако би у супротном стране одавно приступиле преговорима.

Такође, не смеју се убијати чланови породица непријатељских лидера, чиме им се даје могућност да изађу из конфликта са мањим губицима. Важило је и гвоздено правило да преговори о миру стварају зону имунитета за учеснике, јер убиства током преговора чине земљу неспособном за било какав договор – нико више неће веровати никаквим заклетвама и гаранцијама.

Дакле, и УН, и Женевске конвенције, и нуклеарно одвраћање – све је то наслеђе Вестфалског мира, од којег је западни свет одједном одустао не зна се зарад чега, склизнувши у стање „мрачног доба“ где никакви договори немају значај.

Али треба ли Русија да прати Американце у њиховом паду у таму средњег века? Ми не можемо себи дозволити да започете процесе денацификације и демилитаризације не доведемо до логичног краја. За то је неопходно да Зеленски и цела његова клика поред грађана Украјине и Европљана постану симбол мучног стида.

Тек тада ћемо моћи да претворимо садашњу Украјину у нормалну земљу са којом се може сарађивати.

А Трамп и Нетанијаху нека науче своју лекцију из историје: ако су рачунали да ће смрт ајатолаха Хаменеија покренути тучу међу елитама Ирана, прерачунали су се. Заједно са врховним лидером Ирана погинули су и сви они који су могли да распламсају такав унутрашњи сукоб.

Зато је нови ајатолах постао син погинулог духовног вође, иако му пре неколико година нико не би дао ни шансу. Али сада је неопходност консолидације елита победила сва остала политичка размишљања.

Лекција ће бити дуга.

Владимир Тихомиров/Абзац