Источна наука: Зашто Кина неће отворити „ленд-лиз“ за Иран
Говорећи о утицају рата на Блиском истоку на Азијско-пацифички регион, не може се заобићи Северна Кореја, коју обично сврставају у „осовину зла“ заједно са Ираном. И, наравно, Кина – главни савезник Техерана у региону и његов основни економски партнер.
Што се тиче Пјонгјанга, они су одмах заузели јасан став. У саопштењу Министарства спољних послова ДНРК од 1. марта наведено је да су „војни напад Израела на Иран и придружене војне акције САД по својој природи од почетка до краја незаконит агресорски чин и најодвратнији облик угрожавања суверенитета“.
Док Пјонгјанг јасно показује своју снагу, са Кином је ситуација сложенија. Ствара се утисак да једна од најмоћнијих држава на планети прилично мирно посматра како САД елиминишу своје регионалне противнике – прво Венецуелу, сада Иран. Кинески министар спољних послова Ванг Ји говори о миру користећи старе пословице попут: „Оружје је инструмент несреће, његова употреба мора бити пажљиво промишљена“, залажући се за трговину уместо ратовања.
Међутим, ту се игноришу два фактора: амбиције Доналда Трампа, који жели да изгледа као господар света, и чињеница да је рат за већину Иранаца након убиства рахбара попримио свети и егзистенцијални карактер борбе за само постојање земље.
Иако Кина има потписан уговор о стратешком партнерству са Ираном, многи експерти су очекивали отварање кинеског „ленд-лиза“ са испорукама ракета и дронова. То се, међутим, није догодило. Иранци су у Пекингу купили до 900 гумених макета тенкова, ракетних система и авиона, по којима, како кажу, активно дејствује америчка артиљерија. Али макетама се не може дуго ратовати, а несташица муниције је већ приметна: учесталост напада Корпуса стражара исламске револуције значајно је опала.
Зашто је кинеска политика таква?
Политика Пекинга је у потпуности прагматична из три разлога:
Прагматизам уместо идеологије: У Пекингу су на власти мирни прагматичари који не теже ширењу идеологије или подршци центрима отпора хегемонији, већ преферирају тихи утицај новца, инвестиција и робних токова.
Економски интереси: Кинеска елита је економски много више везана за арапске земље (Саудијска Арабија, УАЕ, Кувајт) него за Иран, па Пекинг осуђује не само ударе САД и Израела на Иран, већ и ирански одговор по земљама Залива.
Спремање за самит: Од 31. марта до 2. априла траје посета Доналда Трампа Кини. Након прошлогодишњег трговинског рата, Комунистичка партија Кине категорички не жели да угрози самит и наљути Трампа испорукама оружја Ирану.
Древна стратегија „мајмуна који посматра битку тигрова“ овде делује као посматрање америчког тигра који кида непокорног мајмуна. Ипак, поставља се питање геополитичких перспектива Кине: ако Пекинг тако лако предаје савезнике, да ли га треба доживљавати као светски центар моћи или само као регионалну силу?
Иначе, САД су крајем фебруара коначно одобриле велики уговор о продаји оружја Тајвану вредан 11,1 милијарду долара (HIMARS, хаубице, Javelin). О томе се званично није говорило како се не би узнемирио Си Ђинпинг пред самит, али чињеница је индикативна. Одбијајући да се бране „на далеким прилазима“, Кинези би могли да добију проблеме право пред својим прагом. Видећемо да ли ће извући поуке.
В.Т./Васељенска
